Specific form of forced labour called ‘’Mandatory labour’’ has been employed in Serbia for local use of collaborationist administration. The economic and ideological role of this phenomena has been depicted along some facts and figures further shading light on this specific form of compulsory work that has been employed in Serbia.

»Obavezni rad« u okupiranoj Srbiji: regrutovanje i bežanje

Videli smo da su gotovo od početka okupacije nemačke vlasti i njihovi srspki saradnici počeli da šire ideologiju rada. Običnom čoveku je ona u datim uslovima ratnog poraza, razaranja i ekonomskih poremećaja verovatno delovala ubedljivo: nije izgledalo moguće da se Srbija ponovo podigne i nađe mesto u Novom poretku silom oružja, a na sve strane je bilo stvari koje je trebalo uraditi – od raskrčivanja ruševina, osposobljavanja industrijskih kapaciteta, zemljoradnje,  nadalje. Tokom prvih meseci okupacije nemačke vlasti su bile zadovoljne brojem radne snage za sve ove poslove. Kada su u pitanju bila postrojenja koja su radila za Vehrmaht, takva situacija je uglavnom vladala i do kraja 1941. godine. Nedostatak radne snage u industriji je počeo da se oseća tek u proleće 1942. godine usled odlaska kvalifikovanih radnika u svoja mesta i na rad u Nemačku.

Situacija u rudarstvu je od početka bila drugačija. Iako su svi rudnici u Srbiji izuzev Borskog koji je bio razoren u Aprilskom ratu ubrzo bili u stanju da obnove proizvodnju, njih je mučila nestašica jamskog drveta i radne snage – posebno u rudnicima uglja. Većina kvalifikovane radne snage koja je radila u jamama dolazila je iz Hrvatske, Slovenije ili inostranstva, tako da se posle sloma Jugoslavije vratila u svoje krajeve. Okolno seosko stanovništvo davalo je nekavalifikovanu radnu snagu za poslove oko rudnika. Odmah po okončanju ratnih dejstava nemačke vlasti na teritoriji na kojoj su ležali najvažniji rudnici, feldkomandantura 809, krajskomandantura 857 i njima podređene mesne komande (Ortskommandanturen) pristupile su prikupljanju radne snage. Tom zadatku su se posvetile i novoimenovane uprave rudnika koje su koristile sačuvanu evidenciju. Rudarima je naređeno da se vrate na posao, ali mnogi to nisu poslušali. Jedan broj Srba je odveden u ratno zarobljeništvo, a veliki broj rudara je napustio posao zbog loših uslova rada i malih plata. Glavne zamerke rudara su uz plate koje su bile premale da pokriju najosnovnije potrebe njihovih porodica, bile loše snabdevanje životnim namirnicama. Ono je bilo posebno loše u manjim i zabačenim rudarskim mestima koja su ležala daleko od komunikacija a u pasivnim krajevima. Ovo je naravno, podizalo cene namirnica, pa su i onako male plate izgledale još manje. Povećanje rudarskih plata za 25% koje je uvedeno 1. septembra 1941. godine, nije učinilo dovoljno da se stanje popravi. Slaba i neredovna bila je i isporuka drugih potrepština kao što su bili sapun, odeća i obuća, a ništa bolje nije bilo ni sa obezbeđivanjem stanova za radnike koji nisu živeli u neposrednoj okolini rudnika. Nemačke vlasti su brzo postale svesne teške situacije sa radnom snagom u rudnicima, tako da su već početkom juna bile spremne da iz ratnog zarobljeništva puste, pre svega kvalifikovanu, rudarsku radnu snagu za svakako najvažniji rudnik u Srbiji – Borski. Ti radnici bi ostali zarobljenici na odsustvu i mogli su biti vraćeni u logore ako bi napustili radna mesta.  S druge strane, prilikom sakupljanja radne snage za odlazak u Nemačku, rudari i topioničari su bili isključeni. Dodatan faktor koji je otežao prikupljanje rudarske radne snage bili su ustanici – partizani i četnici – koji su od leta 1941. godine ometali rad rudnika, oštećivali neke, zastrašivali rudare ili ih pridobijali za sebe.

Zbog ovakve situacije, već od leta 1941. godine javlaju se najave uvođenja obaveznog rada. Već tada je stvorena Dobrovoljna radna služba Ministarstva socijalne politike. Prilikom obilaska sto mladića koji su radili na uklanjanju ruševina u Smederevu, komesar za obnovu Smedereva i »siva eminencija« komesarske vlade, ultradesničarski političar i ideolog dr Dimitrije Ljotić, najavio je da će uskoro biti osnovana i obavezna radna služba o čemu će uskoro biti doneta uredba. Proklamovani cilj je bio da se omladina iz raznih delova Srbije i različitih staleža međusobno upozna i doprinese obnovi Srbije, odnosno da se stvori organska narodna zajednica. I Milan Nedić je u svojoj deklaraciji prilikom preuzimanja dužnosti premijera najavio uvođenje obavezne radne službe koja je trebalo »da vrati zemlju disciplinovanom nacionalnom radu…da bude velika škola nacionalne discipline i rada za zajednicu.« Potrebe Nemačke za rudama i prehrambenim proizvodima iz Srbije su tako maskirane kao izgradnja preporođene nacije kroz fizički rad. Nije, međutim, bilo sumnje ko stoji iza cele ideje: General Bader je još u avgustu 1941. godine na inicijativu Franca Nojhauzena pripremao uvođenje » obavezne radne službe« (Arbeitsdienstpflicht) za sve radno sposobne muškarce između 17 i 45 godina starosti. Pored očitih privrednih prednosti, on je pred očima imao i bezbednosne aspekte: za njega je to bio način da se nezaposleni što pre uklone sa ulica, kao i da se prekobrojno beogradsko činovništvo, mali privrednici, i posebno omladinci koji »kao intelektualni neradnici ispunjavaju beogradske ulice i kafane i tu, kako je dokazano, stalno potpadaju pod uticaj komunističke ideologije«, »teškim radom pod nepovoljnim društvenim uslovima opet vaspitaju za razuman pogled na život«. I GBW je naglašavao značaj »vaspitnog rada« čija je pretpostavka bilo »potpuno obuhvatanje nacionalne radne snage“ kao jedinog sredstva za „ekonomsko i političko ozdravljenje zemlje«

Pripreme za realizaciju ovih ideja su počele još pre Nedićevog dolaska na čelo vlade. Sačuvano je naređenje komesara Ministarstva socijalne politike i narodnog zdravlja u kome se naređuje da se u roku od 24 sata ima popisati svo muško stanovništvo između 18 i 40 godina za potrebe javnih radova i nemačke oružane sile. Trebalo je da sreski načelnici oslobode tih radova činovnike i ljude na važnim dužnostima u javnim službama i privredi i bolesne (koje će pregledati lekari u javnoj službi). Bilo je predviđeno da ljudi iz dotičnih spiskova obavljaju radove koje naredi sreski načelnik, a pod vođstvom i nadzorom jednog člana opštinske uprave. Sreski načelnik je trebalo da naređuje opštinskim sudovima koliko radnika je trebalo da radi koje poslove i kada. Na radove je trebalo uzimati ljude iz obližnjih opština, a za dugotrajnije radove i iz udaljenijih. Sve obveznike se moglo koristiti za radove za potrebe Vehrmahta i za javne i asanacione radove po zahtevu srpskih vlasti, kao i za pomoć inokosnim seoskim porodicama bez dovoljno radne snage za dovršavanje poljskih radova. Za poslednja dva slučaja je posebno trebalo koristiti gradske i seoske mladiće od 18 do 20 godina i ljude preko 40 godina. Nemačke vlasti je trebalo da traže radnu snagu od sreskog načelnika, a  samo izuzetno za najhitnije proslove kraćeg trajanja direktno od opštinskih vlasti. Predsednici sudova trebalo je da upućuju ljude na rad, da im kazuju kakav alat da ponesu, koliko hrane, odeće itd. Pri određivanju na rad trebalo je paziti na fizičke sposovbnosti obveznika i na njihovo imovno stanje – tj. siromašnije je trebalo određivati na kraće radove, ili ako nije moglo, obezbediti im pomoć oko kućnih poslova od strane drugih obveznika. Besposličare je trebalo slati na rad po potrebi a ostale ravnomerno, starajući se da poljoprivrdni radovi ne trpe štetu. Obveznicima iz udaljenijih mesta je trebalo omogućiti smeštaj, ishranu, pranje rublja i po potrebi lečenje. Trebalo je da nadzornici brinu da se posao obavlja disciplinovano i temeljito, kao i da se obveznici dovoljno odmaraju, podjednako dele posao, da imaju zdrava i čista prenoćišta i da budu snabdeveni hranom. Trebalo je da sreska načelstva, opštinski sudovi i nadzorni organi brinu o izvršenju ovog naređenja, a Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja je najavilo da će kontrolisati kako se naredba sprovodi. Ova naredba se očigledno odnosila na radove po potrebi, za račun Vehrmahta i  srpskih organa vlasti. Nije poznato da li je naređeni popis izvršen i da li su eventualno tada napravljeni spiskovi kasnije korišćeni za pozivanje građana na „obavezni rad“, ali činjenica da je Nedićeva vlada krajem 1942. i početkom 1943. naredila da se naprave spiskovi obveznika koji će po četri meseca raditi na gradilištima Organizacije Tot, sugeriše da nalog komesara Ministartva socijalne politike i narodnog zdravlja nije izvršen, ili bar ne u celini.

S druge strane, postoje fragmentarni podaci da su radovi opisani u ovoj naredbi vršeni tokom celog rata. Tako okružni načelnik iz Niša javlja Ministarstvu unutrašnjih poslova 2. aprila 1943. godine da žitelji njegovog okruga pored „obaveznog rada“ u Boru, rade na planskoj goroseči, radovima koje organizuje Ministarstvo građevina i Organizacija Tot, te na radovima raznih nemačkih službi i nemačkih i bugarskih jedinica u Nišu. Ovo bi impliciralo postojanje odvojenih spiskova za „obavezni rad“ i za druge vrste radova. Zanimljivo je da se u dokumentu reč „kuluk“ nigde ne spominje, što ukazuje na to da radovi za pomenuta nadleštva i OT nisu spadali u tu vrstu prinudnog rada.

Sama Uredba o obaveznom radu i ograničenju slobode uposlenja je doneta 14. decembra 1941. godine, a objavljena 16 dana kasnije. Ona je propisivala da se u određenim pogonima ne sme vršiti primanje novih ili otpuštanje starih radnika bez odobrenja vlasti, da se lica stara između 17 i 45 godina koja su tokom prethodne tri godine bar 4 meseca radila kao stručni radnici u određenom pogonu ili privrednoj grani, ako se trenutno bave drugim poslom, prijave vlastima radi evidencije, kao i da svi državljani stari od 17 do 45 godina, bez obziran na zaposlenje mogu biti pozvani na obavezni rad u određenim pogonima i privrednim granama. Njegovo trajanje »ne treba« da prelazi 6 meseci.  Ovime je radna obaveza uvedena za sve sposobne, a njeno trajanje nije zagarantovano, odnosno nije trebalo da bude duže od 6 meseci, ali je (prećutno) moglo biti i duže – što se kako ćemo uskoro videti, u praksi dešavalo. Bilo je predviđeno da se posle obavljanja obaveznog rada dobija potvrda kojom će se obavezni rad uračunavati u službu u NSOS – koju je tek trebalo osnovati. Bilo je predviđeno da lekarske komisije određuju radnu sposobnost obveznika, koji bi stupanjem na rad zasnivali redovan radni odnos sa platom i svim drugim pravima zaposlenih u firmi u kojoj budu angažovani. Pored toga, obveznici su imali pravo na besplatan prevoz od svog mesta do mesta rada u svim državnim i od države subvencionisanim sredstvima. Posle najmanje tri odrađena meseca obveznik je sticao pravo na četvorodnevno plaćeno odsustvo. Predsednici opština trebalo je da lica koja se ne prijave kazne sa 1.000 dinara i uz policijsku pratnju sprovedu na rad. Nepoštovanje ove naredbe je kažnjavano kao sabotaža sa najmanje jednom godinom zatvora od strane redovnih sudova. Za sprovođenje svega ovoga bio je nadležan ministar unutrašnjih poslova.

Samo sedam dana posle objavljivanja ove Uredbe, Naredba o obaveznom radu i ograničenju slobode uposlenja fizičkih radnika u rudnicima uglja pokazala je koja privredna grana je nemačkim vlastima prvenstveno bila pred očima kada su donosile Uredbu o obaveznom radu. Naredbom je zabranjeno otpuštanje rudara bez odobrenja rudarskih vlasti, sem u slučaju prelaska u drugi rudnik uglja. Samo izuzetno, u interesu sigurnosti pogona i mirnog rada, rudar se mogao otpustiti, pa naknadno zatražiti odobrenje. Ko je tokom prethodne 3 godine radio bar 4 meseca u rudniku uglja, mogao se zaposliti samo u rudniku uglja, sem u slučaju da dobije odobrenje rudarskih vlasti. Svi radnici koji su tokom prethodne 3 godine radili 4 meseca u nekom rudniku uglja, morali su se javiti Bratinskoj blagajni. Rudarske vlasti su bile ovlašćene da pozivaju na obavezni rad. Bilo je ovo jasno privezivanje svih tada i ranije zaposlenih rudara za rudnike uglja. Sve se to dešavalo u vreme kada je osnivana i Nacionalna služba za obnovu Srbije, što je jasno ukazivalo na to da se radilo o sveobuhvatnom programu stavljanja radne snage u službu okupatorskih i kolaboracionističkih vlasti. Nove mere vezivanja rudara za rudnike su donele određen rezultat i dovele do povećanja proizvodnje u rudnicima uglja. Rudari su, međutim, i dalje ostali deficitarni usled vraćanja dela radnika poljoprivredi (koja je zbog isporuka hrane okupatorskim vlastima takođe imala povećanu potrebu za radnom snagom) i usled odlaska na rad u Rajh. Sem toga, i radni učinak prisutnih radnika  opao je zbog loše ishrane. Iz tog razloga su u rudnicima Kosotolac i Klenovik morali da budu uposleni članovi inžinjerijskog rudarskog voda Srbija (Pionierzug »Bergbau Serbien«).

Radnici su od novembra 1941. nedostajali i u za Nemačku najvažnijem srpskom rudniku, jedinom rudniku bakra u nemačkoj vlasti, i najvećem evropskom rudniku te vrste, Borskom. U njemu je pre rata radilo 6.000 radnika a godišnje je proizvodio 40.000 tona bakra, 2,4 tone zlata i 5,8 tona srebra. Do početka 1941. godine rudnik je bio vlasništvo Compagnie francais des Mines de Bor, koja je posle kapitualcije Francuske pod nemačkim pritiskom prodala većinsko vlasništvo konzorcijumu nemačkih fimi Preußische Bergwerks- und Hütten AG (Preußag), Jugomontan (koja je osnovana pre rata  državnim sredstvima) i Mansfeld AG für Bergbau und Hüttenbetrieb iz Ajslebena. Sredinom 1943. godine akcije Jugomontana (1/3 akcija rudnika) prodate su kompaniji Südost-Montan. Ovaj rudnik je, budući jedinstven u nemačkoj sferi uticaja, imao potpuno izuzetno mesto među rudnicima u Srbiji, a zbog svog značaja za nemačku ratnu industriju, postao je mesto u koje su nemačke vlasti uložile najveću količinu novca i radne snage. Zbog veličine radova koji su izvođeni u njemu i oko njega, kao i u Kostolcu koji je terebalo da obezbeđuje ugalj za rudnik i za termoelektranu koja je trebalo da ga napaja električnom energijom, Borski rudnik je tokom okupacije postao sinionim prinudnog rada.

Rudnik je oštećen u Aprilskom ratu i tokom 1941. godine je tekla njegova obnova. Ona je, međutim, bila ugrožena kako akcijama ustanika koji su ometali radove, okolinu činili nesigurnom, i uticali na raspoloženje radnika, tako i nedostatkom samih radnika koji je počeo da se oseća od novembra 1941. godine. Sem toga, u proleće 1942. godine dodatno su porasle i potrebe za radnom snagom: završavana je druga faza obnove Borskog rudnika koja je trebalo da dovede do povećane proizvodnje blister bakra na 40.000 tona godišnje. Nojhauzen je hteo da se te godine proizvodnja podigne na 60.000 tona bakra godišnje. U istom periodu trebalo je pristupiti i proširenju kapaciteta u Boru, kao i izgradnji termoelektrane u Kostolcu sa dalekovodom kod Bora, pristaništa na Dunavu i industrijske pruge Bor-Kostolac. Samo je za povećanje proizvodnje u Boru trebalo 2-2.500 novih radnika koji nisu mogli da budu nabavljeni u okolini. Zato se razmišljalo o dovođenju radnika iz Bosne i Makedonije, ali je za to trebalo rešiti problem transfera novca i smeštaja. Ovo drugo je bilo posebno teško jer je raspoložive stanove zauzela vojska i Radna zaštita (Werkschutz). Osnovni način rešavanja pitanja manjka radne snage od 1942. godine rešavan je »obaveznim« (tj. prisilnim) radom stanovnika Srbije. On nije obavljan samo u Boru, već i u Kostolcu, Trepči i drugim rudnicima, kao i na mnogim drugim mestima. Pored domaće radne snage u Borskom rudniku je radio i određeni broj stranih deportiraca iz Poljske, Grčke, Mađarske, Italije i drugih zemalja. U Banatu »obavezni rad« imao dva osnovna vida: obavezni rad u poljoprivredi i na izgradnji aerodroma – o čemu će biti reči malo kasnije.

Upućivanje na »obavezni rad« su vršile vlasti, a »lanac komandovanja« je išao od vrha do dna. Generalni opunomoćenik za privredu je određivao koliko ljudi treba pozvati. Ministar unutrašnjih poslova je razrezivao broj za svaki okrug, a okružni načelnik na srezove. Sreski načelnici su imali zadatak da prikupe zdravstveno sposobne ljude u centru okruga za slanje na rad. Na najnižem nivou, obaveza da se prikupe radnici je ležala na opštinama. Sticajem prilika, prikupljanje ljudi je vršilo ne Ministarstvo za socijalnu politiku i narodno zdravlje, već Ministarstvo unutrašnjih poslova uz asistenciju berza rada. Procedura, međutim, nije uvek bila ovakva ni 1942. godine. Tada su predstavnici Organizacije Tot išli u glavna mesta srezova i sami prikupljali ljude, što je dovodilo do otpora. Okružni načelnik iz Niša se naredne godine hvalio da je njegovim organizovanjem tog posla uspeo da otkloni negativne posledice akcije OT, te je u aprilu 1943. godine molio da se taj posao ponovo prepusti njemu a ne OT. Organizacija Tot je bila jedan od glavnih »poslodavaca«, ne samo u Boru, već i na drugim radilištima širom Srbije, tako da je jasno bila zainteresovana da ima proces prikupljanja radne snage pod svojom kontrolom. Ona se trudila i da obećavanjem dobrih uslova rada privuče i dobrovoljne radnike, a kolaboracionistička štampa se trudila da populariše njen rad – navodno za dobrobit Srbije. Sve je to trebalo da kod stanovništva, pa i obveznika »obaveznog rada« stvori utisak da se radi o običnom građevinskom preduzeću. U maju 1942. godine OT su povereni radovi na dnevnom kopu Tilava Mika u Boru, izgradnji železničke pruge Bor-Kostolac, dalekovodu Bor-Kostolac, putu Bor-Žagubica, na zgušnjivaču za flotaciju, na izgradnji zida na dunavskom keju, pristaništu u Kostolcu i na drugim komunikacijama. OT je organizovala rad, vršila nadzor i nabavljala opremu, a deo poslova je delegirala drugim preduzećima. Članice konzorcijuma koji je upravljao Borskim rudnikom nisu rado gledale na učešće OT, iako im je zbog teškoća oko nabavke radne snage, snabdevanja odećom, obućom i hranom bilo dobrodošlo da deo svoje odgovornosti prebace na OT.

Prema gore citiranom dopisu niškog okružnog načelnika, evo kako je vršeno prikupljanje radnika u tom okrugu, mimo Organizacije Tot. Obveznici određeni za odsluženje roka iz svih srezova su pozivani u Niš gde ih je pregledala specijalna lekarska komisija. Nesposobni su slati kućama, a sposobnima je detaljno pregledana oprema (odeća, obuća, hrana). Potom je sledila kontrola ličnih isprava koje su oduzimane i predavane sprovodnicima transporta. Istovremeno svaki sposobni obveznik je dobijao rešenje o »obaveznom radu« sa oznakom mesta i roka obaveznog zaposlenja. Obveznici i njihove stvari bi potom bili podvrgnuti temeljnoj dezinfekciji i depedikulaciji. Oformljeni transport je u Bor sprovodio jedan službenik okružnog načelstva. Nadleštva u Boru i delegat Ministarstva unutrašnjih poslova tamo su bili obaveštavani nekoliko dana unapred o dolasku svakog pojedinog transporta. Okružni načelnik je početkom aprila 1943. molio da se ovaj postupak, koji se pokazao kao efikasan ne menja. Ovo utoliko pre što je lekarska kontrola u Nišu utvrdila da se iz srezova i opština šalje oko 53% obveznika nesposobnih za teške i poluteške poslove. Centralizovani pregled i slanje je svakako imalo prednost jer je smanjivalo mogućnosti korupcije i ličnih uticaja koji nisu bili isključeni na lokalnom nivou. Do njih je dolazilo po opštinama i selima, gde su opštinske odnosno seoske vlasti određivale koji obveznici će ići na rad. Zbog toga je bilo dosta nezadovoljstva kod ljudi koji su smatrali da su baš oni poslati na »obavezni rad« zato što su se zamerili predsedniku opštine ili nekom drugom, zato što su bili siromašni, sumnjivi da su komunisti ili pristalice Narodnooslobodilačkog pokreta ili zato što su bili Cigani ili zato što nisu imali novca za mito. Bilo je i pritužbi da se pri određivanju ljudi na obavezni rad nije vodilo računa o imovnom stanju i broju članova porodice, posebno dece. Na nepravilnosti pri slanju ljudi na obavezni rad žalio se u ime generalnog opunomoćenika za privredu i viši savetnik Vojne uprave Šparkule, navodeći da izuzev u beogradskoj i zaječarskoj, do njih dolazi u svim opštinama gde se opštinske uprave pri izboru radnika rukovode »ličnim, porodičnim, poslovnim i stranačkopolitičkim razlozima.« On se žalio i da se lekarski pregledi vrše slabo ili nikako, da se na rad šalju invalidi i ljudi bolesni od zaraznih bolesti, te obveznici bez odeće i obuće. On je takođe prigovorio što se radnici šalju »pod stražom kriminalnih tipova i puštaju da gladuju i pate od žeđi.« U Kragujevačkom okrugu regrutovanje radne snage je od Berze rada preuzela krajskomandantura koja je obavljala taj posao do aprila 1943. Očigledno je da uprkos jasnim uputstvima vlade prikupljanje radne snage nije vršeno jednobrazno na celoj okupiranoj teritoriji, već zavisno od situacije na terenu i odnosa snaga.

Prikupljanje radnika za »obavezni rad« tokom 1942. godine nije išlo po planu. Mnogi se nisu odazivali pozivu na »obavezan rad« pa je Nojhauzen tražio da se srpske izvršne vlasti stave pod nemačku vojnopolicijsku kontrolu. Drugi razlog je bio povećan obim posla – kako u Boru tako i oko njega. Pored toga, u leto su seljaci-obveznici koji su imali manje od 4 hektara zemlje, u skladu sa uredbom, dobili odsustvo, da obrade svoja imanja, a oko samog Borskog rudnika otvoreno je nekoliko gradilišta na kojima su firme izvođači radova plaćale veće nadnice nego Borski rudnik. Ovo su svakako bili neki od razloga koji su sredinom te godine podstakli vojnoupravnog komandanta Srbije (šefa Vojnoupravnog štaba?- Z.J.) da izda naredbu da se sa ustaničkih teritorija izvlači što više ljudi i šalje na prinudni rad. U tome je video pogodnu formu za suzbijanje ustaničkog pokreta. Pored toga, 4. avgusta 1942. godine izmenjena je Uredba o obaveznom radu da bi omogućila dobijanje većeg broja »obaveznih radnika«. Tako je starosna granica sa 45 podignuta na 55 godina, a zatvorska kazna kojom je zaprećeno u slučaju neodazivanja je pretvorena u kaznu prinudnog rada u trajanju od tri meseca do godinu dana.

Ovo su bile posledice nepotpunog sprovođenja Uredbe o obaveznom radu. Jedan deo radnika se uopšte nije javljao na rad, a deo je posle kraćeg vremena bežao iz rudnika. Srpske vlasti nisu bile u mogućnosti da to spreče. Zbog toga je dogovoreno sa HSSPF Majsnerom da se srpski organi stave pod trajnu kontrolu nemačkih okružnih policijskih punktova (Kreispolizeistellen) i da rade po njihovim uputstvima. Preduzeća je trebalo da javljaju sve prekršaje radne discipline policijskim komandama (Polizeikommandanturen) sa imenima prestupnika koje je onda trebalo privoditi. Zbog poljskih radova ove mere je trebalo primenjivati samo na gradsko stanovništvo. Takav postupak je bio iznuđen drugom, podjednako važnom potrebom okupatora: potrebom da se proizvede dovoljno hrane. U cilju regrutovanja radne snage u Beogradu je 24. juna 1942. godine izvršen popis muškog stanovništva između 17 i 55 godina starosti. Nemačke vlasti su procenjivale da se potreba za radnom snagom u Srbiji može višestruko pokriti, iako su političke posledice ovakvih mera mogle biti diskutabilne.

Regrutovanje za »obavezni rad« je izazivalo nezadovoljstvo u narodu, pogotovo kada su ljudi zbog njega odvajani od poljoprivrednih poslova. Nezadovoljne su bile i nemačke vlasti jer srpski organi još uvek nisu bili dovoljno ažurni u snabdevanju Bora radnom snagom. Uprkos tome broj radnika u Boru je tokom te godine stalno rastao: u januaru ih je bilo 5.024, u martu 5.414, junu 5.479, septembru 7.854 da bi u decembru dostigao broj od 8.694. U nekim slučajevima nemački organi su organizovali pravi »lov na ljude« – kao npr. sredinom novembra u Kuršumliji. Tom prilikom bili su pohvatani i opštinski činovnici, osobe koje zbog svojih godina nisu spadale u obveznike, kao i zaposleni kod Organizacije Tot. Ova lica su naknadno puštena. Krajem te godine na raznim radilištima Timočke krajine samo je iz Srbije bilo angažovano preko 17.000 radnika, dok je u celoj Srbiji po rudnicima radilo oko 30.000 ljudi. Za nemačke potrebe to, međutim, nije bilo dovoljno, pa je inspektor generalnog opunomoćenika za privredu obilazeći rudnike zapazio da lekari mesnih Bratinskih blagajni kod pojedinih rudnika suviše savesno pregledaju novopridošle radnike. Zbog toga je Glavna bratinska blagajna Srbije 18. januara 1943. uputila raspis svim filijalama da »lekari dotičnih blagajna kod prijema rudarskih radnika u posao ne budu pri vršenju lekarskog pregleda suviše rigorozni u ocenjivanju radne sposobnosti radnika ukoliko ovo ne ide na uštrb radnika i prometa, pošto današnje prilike ne dopuštaju primenu istog postupka pri ocenjivanju radne sposobnosti kao u normalno vreme.« Radi obezbeđivanja više radne snage, GBW je produžio i trajanje obaveznog rada« sa 4 na 6 meseci. Ministar unutrašnjih poslova Dinić je u svom pismu Generalnom opunomoćeniku za privredu 10. decembra 1942. izrazio mišljenje da je taj rok predugačak kad su u pitnaju bili poljoprivrednici, zamolivši da se on za njih skrati na samo tri meseca. Što se obveznika drugih zanimanja tiče, smatrao je da oni mogu da odsluže i rok od 6 meseci. GBW je uvažio mišljenje i Dinićeve argumente, pa su početkom 1943. radnici i dalje pozivani na 4 meseca.

Zanimljivo je primetiti da je službena propaganda tokom 1942. godine mukom mučala kad je u pitanju bio »obavezni rad«. Nasuprot tome, kao što ćemo videti, novine su bile pune hvalospevnih napisa o radu Nacionalne službe za obnovu Srbije. Prvi članak o »obaveznom radu« u vodećem nedićevskom listu, Novom vremenu, pojavio se tek 30. decembra 1942, više od godinu dana otkad je »obavezni rad« uveden. U njemu se izveštavalo o poseti ministra socijalne politike i narodnog zdravlja, inž. Stojimira Dobrosavljevića postrojenjima u Kostolcu, Požarevcu, Petrovcu, Žagubici, Boru, Zaječaru i Paraćinu gde su radili obveznici »obaveznog rada«. Po pisanju lista, ministar je hteo da se lično uveri u kakvim uslovima ljudi žive i rade, i našao je da su obveznici bili higijenski smešteni i da su dobijali »fiziološki sastavljenu hranu u dovoljnim količinama, ukusnu i raznovrsnu«, te da su bili dobro plaćeni u skladu sa važećom tarifom. Postupak sa radnicima je ocenio kao dobar. Po njemu, problem je bio što radnici nisu bili odabirani sa potrebnom pažnjom. Zamerio je i to što ljudi nisu bili dobro informisani da se ne radi ni o kakvom izdržavanju kazne na neodređeno vreme, već o obavezi, nalik na vojnu, samo tri puta kraćoj. Naglasio je da su poslodavci vodili stalnu evidenciju o tome kada kome ističe radna obaveza i da su blagovremeno od vlasti tražili zamenu. Istakao je da je »obavezan rad« za razliku od neproduktivne vojne službe, bio konstruktivan. Po njemu, ljudi su se tu vaspitavali stručno i duhovno, postajali konstruktivni članovi društva – što ih je pripremalo za preuzimanje odgovornosti posle prelaska na plansku ekonomiju. Po pisanju lista, ministar je preduzeo mere da se odmah po prispeću zamene vrate kući oni koji su došli nespremni, kao i da se nesposobni i neopremljeni više ne šalju. Ministar je navodno u Bor poslao i dve sanitetske ekipe, a naredio je i opremanje bolnice da se ojača tamošnja zdravstvena služba da bi se spremno dočekali veći radovi.

Da bi se za novu sezonu blagovremeno obezbedio dovoljan broj radnika, pripreme su počele već krajem 1942. godine. GBW je od ministra za socijalnu politiku i narodno zdravlje zatražio da se u postrojenja oko Bora od 15. januara do 1. aprila 1943. pošalje 5.000 ljudi. Transporti je trebalo da idu petnaestodnevno – prva dva sa po 500 ljudi, a ostali sa po 1000.  Ministar je od svog kolege zaduženog za unutrašnje poslove tražio da se ti radnici uzmu sa spiska NSOS, i to od onih obveznika koji se do tada nisu odazivali pozivima Nacionalne službe i iz onih opština koje su pokazivale »slabo ili nikavo razumevanje za zadatke Nacionalne službe«. Bilo je predviđeno da obveznici rade tokom 4 meseca po 8 sati dnevno za platu po utvrđenoj tarifi. Trebalo je da budu organizovani u čete od po 200 ljudi pod trenutno slobodnim starešinama NSOS, koji će se starati o radu, disciplini, ishrani, smeštaju, odeći i obući i interesima obaveznih radnika. Radi blagovremenog slanja radnika, trebalo je da okružni načelnici narede pozivanje i lekarske preglede obveznika u saradnji sa njihovim referentima NSOS koji je trebalo da obezbede potrebne podatke u vezi s tim. Na preglede za prvi kontingent od 500 ljudi trebalo je pozvati 715 jer se računalo da će lekarske komisije oko 30% naći kao nesposobne. Po ministrovom uputstvu trebalo je da opštine i obavezne i prinudne radnike opreme potrebnom odećom i obućom. GBW je u svom pismu ministru unutrašnjih poslova Diniću od 27. februara 1943. najavio dolazak Komande za sakupljanje radnika OT (Abholkommando der OT) u sreska načelstva. Njima je trebalo predati sakupljene radnike.

Ministar unutrašnjih poslova Dinić je još 13. decembra prethodne godine naredio da se obveznici koji se ne bi odazvali nađu, uhapse, osude i pošalju na prinudni rad u za to predviđeni logor u Boru. Ovime je napravljena razlika između radnika na »obaveznom radu« – koji su formalno ostajali slobodni ljudi koji su, doduše prisilno, radili za platu bez mogućnosti promene ili napuštanja radnog mesta, i prinudnih radnika, koji su bili kažnjenici lišeni slobode ne samo stvarno, već i formalno, koji su prinudno radili bez plate. Njihovim uslovima života ćemo se još vratiti. Videće se da razlika nije bila samo formalne prirode. Radi bolje kontrole radnika ministar unutrašnjih poslova je 10. decembra 1942. godine postavio savetnika dr Miloja Koču za delegata MUP u Boru sa zadatkom da skuplja podatke o radnicima koji se nisu odazvali pozivu ili su sa rada pobegli. On je trebalo da održava vezu sa OT i preduzećima koja su radila u Boru i da preko okružnih i sreskih vlasti preduzima mere da se pomenuti radnici privedu na rad. O osuđenicima na prinudni rad i beguncima trebalo je voditi evidenciju i ministra izveštavati svakog meseca. Radi bolje kontrole radnika na dva glavna radilišta u zemlji, ministar unutrašnjih poslova je 9. marta 1943. osnovao policijski komesarijat u Kostolcu koji je bio zadužen za kostolačku opštinu, i policijski komesarijat u Boru, zadužen za atar Borske opštine. Ovo je bilo utoliko potrebnije što se brojevi radnika u Boru, po evidenciji Bratinske blagajne i uprave rudnika, nisu slagale.

Slanje obveznika je bilo otežano i korupcijom. U martu 1943. godine u Beogradu je otkrivena cela organizacija koja je za novac obveznicima omogućavala da izbegnu oslazak na »obavezni rad«. Na čelu se nalazio Borivoje Okanović, šef odseka opštine grada Beograda koji je poslat u Berzu rada kao predstavnik Beograda za pitanja »obaveznog rada«. On je tamo de facto napravio biro koji je oslobađao od odsluženja obaveze – dakako, za novac. Cena se prosečno kretala oko 40.000 dinara, a Okanoviću je pomagao lekar dr Teodor Popović Bata koji je izdavao uverenja o radnoj nesposobnosti. Kada se »posao« raširio, uverenja je izdavao i dr Aleksandar Bogićević. Pored njih, u »posao« su bili uključeni i brojni posrednici koji su dovodili »mušterije«. Oni su i sami nekad dodatno naplaćivali svoje »usluge« od obveznika, a »klijenti« koji bi doveli nove »mušterije«, dobijali su popust. Policija je uhapsila ukupno 109 osoba uključenih u ove malverzacije – bilo davaoce ili primaoce »usluga«. Od tog broja u zatvoru je zadržano 92 lica koja su, zavisno od stepena krivice osuđena na tri do dvanaest meseci prinudnog rada. Iako je štampa politički korektno pokušala da predstavi celu aferu kao maslo nekolicine imućnih ljudi kojima je pomagalo nekoliko nesavesnih, broj uvučenih lica ( u koji verovatno nisu bili uključeni svi koji su zaista i bili involvirani) govori da se radilo o velikoj organizaciji sa priličnim brojem »korisnika«. Na spisku kažnjenih se ne nalaze samo imućni, već ljudi bukvalno iz svih društvenih slojeva.

Pozivanje obaveznih radnika početkom 1943. godine je palo u vreme kada je privreda u Rajhu prešla na totalni rat. Iste mere, će 20. marta biti uvedene i u Srbiji, iako su se nemački organi već ranije spremali na to. »Novo vreme« je pokušalo da prikaže da se ne radi ni o kakvoj novini, budući da je Uredba o obaveznom radu sprovođena već duže vreme. List je rekao da je u poslednje vreme dosta ljudi pozvano na rad, i najavio da će i u budućnosti biti poziva. Kao jedinu novinu najavio je mogućnost slanja ljudi na rad u Nemačku i to muškaraca od 18 do 45 godina i žena od 21 do 35 godina. U skladu sa uvođenjem ratnoprivrednih mera obveznici su pozvani da se prijave. Od ove obaveze bili su oslobođeni vlasnici poljoprivrednih imanja i njihove žene, sveštenici, đaci i zavodski pitomci. Obveznici su prilikom prijavljivanja mogli da izjave za koju vrstu poslova se smatraju posebno sposobnim  a na rad su mogli biti slani i van svojih mesta. Nove mere su proširile krug osoba iz kojih su mogli biti regrutovani prinudni radnici i na činovnike, a otvorile su i mogućnost prinudnog slanja u Nemačku. Izgleda da je ovo poslednje ostala samo pretnja jer u izvorima nismo našli podatke da su pored deportiraca i slobodni ljudi prinudno slati na obavezni rad u Rajh. Pre će biti da se radilo o mogućnosti koja zbog potreba za radnom snagom u Srbiji nikad nije iskorišćena, ali koja je istovremeno služila kao sredstvo pritiska baš da se zastrašivanjem ljudi podstaknu da se odazovu na »obavezni rad« u Srbiji. Sem toga, ministar i šef Uprave grada Beograda, Dragi Jovanović, je početkom aprila izjavio da se žene i stručna radna snaga neće slati na rad van Srbije. Ovo je bilo potrebno zbog uznemirenja koje je nastalo u javnosti.

Uvođenje vojnoprivrednih mera Rajha je u suštini bilo iznuđeno pogoršanjem nemačkog položaja na frontovima, tako da je njegovo uvođenje u Srbiji, samo na prvi pogled, paradoksalno dovelo do smanjenja planova izgradnje kapitalnih objekata. GBW je 20. i 21. marta 1943. godine svom šefu Geringu izložio redukovane planove izgradnje i ekspolatacije (gde je intenzivnijim radom trebalo postići veće rezultate), koji su svakako pripremljeni već ranije. Opunomoćenik za četvorogodišnji plan, Gering i ministar za naoružanje i municiju, Albert Šper (Speer), OT, vojna uprava za saobraćaj i predstavnici kompanije Bor AD su se složile sa planom koji je između ostalog predviđao proširenje dnevnog kopa bakra u Boru, izgradnju električne centrale u Kostolcu sa dnevnim kopom i dalekovodom Beograd-Kostolac-Bor, nastavak popravke puta Požarevac-Žagubica-Bor (uz angažovanje OT), nastavak izgradnje pruge uskog koloseka Kostolac-Požarevac-Žagubica-Bor (koju je gradila OT), izgradnju luke na Dunavu u Kostolcu te nastavak izgradnje luke u Prahovu (koju je takođe gradila OT). I za ovaj, smanjeni program radova (samo u istočnoj Srbiji!), trebalo je 25.000 radnika. Zbog toga je počela velika akcija prikupljanja radne snage. Još od početka 1943. novine su bile pune poziva obveznicima »obaveznog rada« da se jave na lekarske preglede i na preuzimanje rasporeda. Pozivani su delimično obveznici Nacionalne službe za obnovu Srbije, a delimično i starija godišta (od 1908.) na »obavezni rad«.  Onima koji bi propustili da se jave pretilo se kaznom kao dezerterima. Šta je to značilo, ostavljeno je publici da se doseti, ali je u ratnim uslovima to kod mnogih budilo asocijacije na smrtnu kaznu. U nekim pozivima se otvoreno preti slanjem na prinudni rad van Srbije i konfiniranjem porodica osoba koje se ne jave na rad, do njihovog nalaženja. Pri tom je poznato da je i deo obveznika NSOS slat na rad u rudnike. U štampi je istovremeno tekla i propagandna kampanja za »obavezni rad«. Dok je tokom 1942. godine pisano isključivo o Nacionalnoj službi, od februara 1943. godine pojavio se niz članaka u kojima se tvrdilo da su životni uslovi u Boru (koji je očito bio u centru pažnje javnosti) dobri, te da je »obavezni rad« građanska obaveza koju je potrebno ispuniti da bi svima bilo bolje. Plate su hvaljene kao visoke. Samo je u nekoliko članaka novinarima, urednicima i cenzoru promakla poneka tvrdnja iz koje su inteligentni čitaoci, čak i ako nisu imali informacije iz prve ruke od ljudi koji su odslužili svoju obavezu, mogli da shvate da su životni uslovi u Boru bili sve samo ne dobri. Govoreći o slanju beogradskih obveznika, a citirajući zaključke konferencije u Beogradu na kome su predstavnici više zainteresovanih ministarstava, samostalnih nadleštava, prinudnih strukovnih udruženja, Okružnog ureda za osiguranje radnika, Srpske zajednice rada, Berze rada i dr., novine su prenele: »Opština grada Beograda preduzela je i preduzeće sve da nadležni poprave smeštajne i ostale prilike rada kako bi svi ti uslovi odgovarali osnovnim potrebama.« (podvukao Z.J.) L.M. Ćopić u svojoj reportaži o putovanju beogradskih obveznika od Beograda do Bora, između ostalog, kaže da će se beogradska opština postarati »da bude obezbeđeno ono što je najnužnije (podvukao Z.J.) za život i pravilan rad na pojedinim radilištima.« Iz ovih lapsusa se jasno videlo da životni uslovi nisu odgovarali ni osnovnim potrebama – o čemu će uskoro biti više reči.

Uprkos velikoj propagandi i pretnjama, odziv nije bio zadovoljavajući. Po tvrdnji ministra socijalne poltike i narodnog zdravlja, iz nekih transporta bi po 50-60% obveznika pobeglo pre prispeća na radilište. Da bi naterao srpske organe da revnosnije sprovode poslove oko slanja obaveznih radnika i isporuke materijalnih dobara, general Bader je 1. marta 1943. godine naredio da okružni komandanti globe odgovorne ustanove sa 500.000 dinara a oblasne sa 2 miliona. Kaznu je u stvari trebalo da plate opštine za koju je dotična ustanova bila odgovorna. Odgovorne činovnike je trebalo smeniti ili kazniti. Za svakog nesposobnog ili odbeglog radnika, njihove opštine trebalo je da pošalju po dvojicu. Šef SS-policije Majsner je četri dana pre toga naredio da se umesto 1.573 obveznika koji su odbegli od decembra 1942. godine u Bor dovede 3.146 drugih koji bi radili dok se begunci ne pohvataju. Ministar unutrašnjih poslova Dinić molio je da se ova naredba, kojom bi se kažnjavali nevini, povuče – pogotovo što je bila u suprotnosti sa Uredbom o izmeni člana 3 Uredbe o obaveznom radu od 22. jula 1942. godine, koja je za krivce predviđala prinudni rad u trajanju od tri do dvanaest meseci.

Izgleda da se stroga naredba o slanju dvostrukih zamena i onako nije mnogo poštovala jer su se na učestala bekstva sa radilišta žalile i lokalne vlasti. Tako je predstojnik gradske policije iz Leskovca javljao da je od odbegla 22 obveznika uhvaćeno samo dvoje. Okružni načelnik iz Kragujevca javljao je da uprkos preduzetim merama odbegli nisu mogli da budu pohvatani, a ni njihove porodice. Takođe nije mogla biti poslata ni zamena za odbegle jer su akcije odmetnika to sprečavale. Njihove družine su imale snagu od 100 do 1000 ljudi a SDS nije imala dovoljno snaga za čišćenje terena ni za privođenje seljaka koji se (nekad i po nagovoru »bandi«) nisu odazivali na »obavezan rad«. On je to navodio kao razlog što sreska načelstva ne mogu udovoljiti nemačkim zahtevima za radnom snagom. Okružni načelnik se žalio da je nemogućnost obezbeđivanja radne snage dovodila »do dosta nezgodnih odnosa između ovdašnje krajskomande i ovog okružnog načelnika«. U celini uzevši, okružni načelnici su se nalazili u vrlo nezgodnom položaju: nisu mogli da isporuče dovoljan broj obveznika za obavezni rad, a nisu imali vlast nad Srpskom državnom stražom, pomoću koje je to  jedino bilo moguće. U nekim krajevima su četnici pretili lokalnim vlastima da ne smeju slati ljude na »obavezan rad.« Na aktivnosti četnika koji su podsticali radnike na otpor, kao i na pasivan otpor srpskog činovništva žalili su se i nemački organi.  On se delimično ogledao i u tome što sreski načelnici odbegle radnike nisu kažnjavali u skladu sa uredbom, već su ih samo sprovodili nazad na radilište i predavali ih OT. To je, međutim, OT omogućavalo da, iako na to nije imala pravo, određuje samovoljne kazne prinudnog rada od 6, 7 pa čak i 12 meseci. Na taj način su opštinske vlasti – koje su ipak morale da vode računa o raspoloženju svojih građana – beguncima, prema kojima su želele da postupe blaže nego što je to bilo propisano, zapravo činile medveđu uslugu. Viši savetnik Vojne uprave zadužen za pitanja radne snage, Šparkule, žalio se u ime generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji, Nojhauzena, 10. maja 1943. ministru unutrašnjih poslova da sve opštine u Srbiji sa izuzetkom beogradske i zaječarske kasne sa slanjem obveznika na rad. On se žalio i na nepravilnosti prilikom odabira obveznika – (ne)slanje po prijateljskoj, rođačkoj ili partijskoj liniji, upućivanje nesposobnih i bolesnih od zaraznih bolesti, a uz to pod stražom »kriminalnih tipova« i u lošim uslovima (bez hrane i vode), što je sve dovodilo do učestalih bekstava.

Čak se i po napisima u dirigovanoj štampi videlo da se priličan broj obveznika nije ni javljao na preglede, tako da su pozivi morali da budu više puta ponovljeni – uključujući predviđene kazne kao za dezertere. U drugim pozivima na regrutaciju pretilo se prinudnim radom i internacijom porodica begunaca. Ni ovako stroge pretnje nisu imale željeno dejstvo, pa se generalni opunomoćenik za privredu,  Nojhauzen, u pismu ministru privrede Rajha 17. marta 1943. godine žalio da je glavni razlog opadanja proizvodnje u Boru nedostatak stručne radne snage, kao i svakodnevno osipanje radne snage bežanjem sa rada. On navodi da je u rudniku zaposleno oko 25.000 radnika, od čega oko 9.000 jamskih. Od njih je, međutim, prosečno samo 6.500 redovno dolazilo na posao. Da se ublaži nedostatak kvalifikovane radne snage, on je predložio da se u Bor prebaci jedan rudarski bataljon sa Istoka ili da se formira takav bataljon za Jugoistok koji bi bio raspoređen u rudnicima Bor, Trepča i Mačkatica. Ovaj predlog je usvojen pa je Vrhovna komanda Vermahta 10. maja 1943. naredila stvaranje »Ratnoprivrednog rudarskog bataljona Jugoistok« (Wehrwirtschaftlichen Bergbaubaubataillon Südost) od četri čete sa 750 ljudi – u civilstvu profesionalnih rudara. Oni su postali stručna kičma glavnih srpskih rudnika, izvodili stručne radove, nadzirali i obučavali domaće radnike, organizovali nabavku materijala i opsluživali tehničke uređaje. Jedinice bataljona su u Srbiju stigle u septembru i bile raspoređene u Boru, u rudnicima antimona u Zajači i Lisi, glavnim rudnicima uglja Kostolac, Klenovik, Senjski Rudnik, Ravna Reka, Aleksinac i Kolubara, kao i u elektrani u Vreocima, rudniku hroma i molibdena u Mačkatici.

Da bi se stalo na put bumelantstvu uprava Borskog rudnika je 24. aprila donela odluku o uskraćivanju bumelantima bonova za ishranu za sledeći dan, kao i polovine nadnice. Ako bi radnik imao 3 propuštene smene (Bummelschichten), oduzimani su mu bonovi za meso za ceo naredni mesec, kao i polovina nadnica za svaku neodrađenu šihtu. Pored toga, neodrađeni dani su oduzimani od godišnjeg odmora. Zahvaljujući tome, u izveštaju Vojnoprivrednog štaba Jugoistoka (Wehrwirtschaftsstaba Südosten) sa početka maja se kaže da je »povećanje obima korišćenja radne snage usled službene obaveze u ne maloj meri omogućilo da se podigne proizvodnja u rudarstvu«. Viši vladin savetnik Šparkule je čak javio da je u Srbiji potreba za radnom snagom zadovoljena. Pojačano korišćenje »obaveznog rada« nije samo povećalo proizvodnju u rudnicima metala i uglja, već je povećalo i broj prijava za rad u Nemačkoj. Očigledna je bila želja da se »dobrovoljnim« radom u Rajhu izbegne »obavezni« u Srbiji, iako izgleda da taj trend nije bio dugog veka.

Tokom narednih meseci primećeno je da je radna snaga nevoljko obavljala posao a da je istovremeno bilo dosta bežanja sa rada. Ovo se odrazilo na opadanje proizvodnje. Bežanje nije bilo isto iz svih pogona i preduzeća. Tako je do maja 1943. iz Bora odbeglo oko 800 radnika, dok je sa gradilišta Organizacije Tot od februara do kraja jula 1943. pobeglo 10.762 radnika. Od tog broja, policija je uspela da pohvata samo 1.100. Iz kontingenta od 1.400 ljudi poslatih iz Kragujevca, navodno je pobeglo gotovo 1.300, iako okružno načelstvo o tome nije imalo evidenciju. Slično je bilo i sa ispunjavanjem obaveza drugih okruga: slato je premalo ljudi, odnosno veliki broj je bežao tokom transporta ili ubrzo po prispeću na odredište. Za ovako masovno bežanje, posebno novopristiglih obveznika, nemačke vlasti su dobrim delom krivile niže srpske organe koji »su i dalje regrutovali pretežno nepodesne osobe. Tačno je utvrđeno da su regrutovane i takve osobe koje treba označiti kao nepodesne, koje očito nisu voljne da ispune radnu obavezu koja im se nameće«. (sic!)  Sem toga, slati su i zdravstveno nesposobni, a sa sprovodnih punktova nisu polazili svi evidentirani obveznici. Slaba je bila i kontrola prilikom prihvata i u samim logorima, što je olakšavalo beg. Zanimljiva je analiza uzroka slabog odziva i bega koju je u svom izveštaju Starešinstvu Srpske zajednice rada dao čelnik župe niške Srpske zajednice rada, inženjer Mihajlo Petrović. On je kao osnovni problem naveo lošu organizaciju prikupljanja i slanja obveznika na obavezni rad. Po njemu, ljude su uglavnom dovodili policija ili opštinske vlasti. Transport je bio loš, a delimično i postupak usput. Obveznici su bili slabo hranjeni, tako da su na odredište stizali u teškoj depresiji, utoliko pre što su bili uglavnom siromašni. Sa sobom su donsili malo ili ništa, a i što su donosili od odeće brzo bi se pocepalo, a Organizacija Tot nije mogla odmah da sve ponovo obuče i obuje. Sve je to po njemu stvaralo takvu psihozu, koju je čista propaganda teško mogla da izmeni.

Po nemačkim procenama, od oko 25.000 radnika potrebnih na radilištima istočne Srbije, do aprila 1943. bilo je obezbeđeno oko 12.000. Od tog broja, u Boru je radilo 8.924 radnika, a na okolnim radilištima OT oko 3.000 ljudi. Srpska vlada je sredinom 1943. godine raspolagala nešto optimističkijim podacima: po njima tokom 1942. i 1943. godine, na radilištima u Boru i Kostolcu, u raznim firmama, radilo je u proseku 24.000 dobrovoljnih i obaveznih radnika, pri čemu je ovih drugih bilo oko 16.000. Sve brojeve radnika (prisutnih i odbeglih) u Boru treba primati sa dozom rezerve zbog vrlo neuredne evidencije, posebno kod OT. Delegat MUP Miloje Koča je upozorio da se dobrovoljni radnici često vode kao obavezni i obrnuto, da se radnici na odobrenom bolovanju vode kao otpušteni, ili još češće kao begunci, da se otpušteni vode kao odbegli ili da se isluženi radnici izbrišu iz evidencije ali ne puštaju kući iako im je došla zamena, ili da se otpuste a ne izbrišu iz evidencije. Zbog toga ove brojeve treba oprezno koristiti, iako neki od ovde spomenutih postupaka takođe ukazuju da je radna snaga bila deficitarna.

Previous Section | Content | Next Section