The specific issue of living conditions of recruits employed in ‘’mandatory labour’’ in occupied Serbia is presented in this section. The camps in which most of the recruits lived are depicted along the temporal changes in them during the period 1941-1944

Uslovi života obveznika na »obaveznom radu«

Rudnici u Boru i Kostolcu, kao i brojna gradilišta oko njih nisu cenrtralno vođeni već su zapošljavali ceo niz, uglavnom nemačkih preduzeća, koja su preuzimala obavljanje pojedinih poslova. Nisu sve te firme zapošljavale obavezne radnike. Šarolikost preduzeća je uslovila i određene, iako ne velike razlike u položaju njihovih zaposlenih – kako dobrovoljnih, tako i »obaveznih«, odnosno prinudnih radnika. Pošto smo videli kako su radnici regrutovani za »obavezni rad«, sada ćemo se osvrnuti na njihove životne i radne uslove. Zbog prirode izvora koji su nam na raspolaganju, i ovde će najviše biti reči o Boru (i o Kostolcu koji je s njim bio povezan), što dakako daje okrnjenu sliku. Dobra strana je, međutim, što je Borski rudnik bio mesto gde se najmasovnije radilo i što izvori osvetljavaju situaciju u njemu na tri nivoa: iz olimpijske perspektive nemačkih vlasti zainteresovanih pre svega za ekonomski učinak »obaveznog rada«, iz perspektive srpskih vlasti pritisnutih između zahteva okupatora i potrebe za sticanjem određenog legitimiteta u narodu putem brige o »malom čoveku« – u granicama svojih mogućnosti, i iz perspektive tog »malog čoveka« koji je bio žrtva »obaveznog rada«. Prva vrsta izvora je hladna i lapidarna, ali omogućava da se sagleda opšte stanje. Druga vrsta nas upoznaje sa stanjem u pojedinim logorima, a treća sa individualnim sudbinama, tj. iskustvima pojedinaca, koja dakako nisu bila ista, već zavisna od osobe, mesta rada, logora u kome je bila smeštena, vrste posla, prilika iz kojih je obveznik potekao itd.

Nemački izvori su se uslovima života »obaveznih radnika« bavili u kontekstu snabdevanja i motivacije za rad koju je ono imalo za posledicu. I dok je 1941. godine situacija sa snabdevanjem bila uglavnom zadovoljavajuća, teškoće su nastupile 1942, kada je i počelo sprovođenje »obaveznog rada«. Tako je u maju 1942. zabeležen manjak hrane koji je, zajedno sa odlaskom dela radne snage u poljoprivredu i u Nemačku, za sobom povukao slabiji rad i manje rezultate. Nemačkim organima je bilo jasno da će pojačane disciplinske mere imati dugoročnog učinka samo ako se snabdevanje hranom popravi. Godinu dana kasnije je javljeno da je »snabdevanje životnim namirnicama pogona važnih za rat takođe i dalje obezbeđeno«  – iako po cenu smanjenja »porcija stanovništva gradova Beograd i Niš«. Nasuprot tome, već sledećeg meseca je zabeleženo da opštine nisu isporučivale dovoljno hrane, što je izazvalo pogoršanu ishranu radnika i njihovih porodica i smanjenu spremnost za rad. U novembru je smanjeno sledovanje hrane za porodice rudara, što je dakako izazvalo nezadovoljstvo. U junu 1944. primećeno je da je »nagradno davanje krompira« imalo za posledicu »porast učinka« italijanskih interniraca.  Istovremeno se smanjena proizvodnja u pojedinim rudnicima želela kazniti smanjenim snabdevanjem namirnicama, odnosno količina hrane koju su pojedini rudnici/rudari dobijali dovedena je u zavisnost od radnog učinka.

Nezadovoljavajuće stanje ishrane u pojedinim logorima su primećivali i organi srpske vlade koji su obilazili logore za »obavezne radnike«. Predstavnici SZR su se hvalili da im je uspelo da tokom 1942. godine intervencijama kod uprave Borskih rudnika i kod Organizacije Tot isposluju da se sledovanje hleba poveća sa 600 na 900 g, kao i da kuhinje dobijaju više masti i drugih namirnica. U izveštaju delegata Ministarstva unutrašnjih poslova od 30. juna 1943. iz Kostolca se izričito kaže da je slaba hrana tokom zime i proleća te godine bila uzrok brojnih bekstava. Pri tom je njihova ocena – dakako na osnovu kratke posete – bila iznijansiranija od one koju su u posleratnim svedočanstvima davali obveznici. Dok su predstavnici srpske vlade za više logora tvrdili da je u njima hrana dobra, obveznici su se najčešće (iako ne uvek) žalili da je hrana bila oskudna i loša, te da su se morali dohranjivati kupujući hranu u okolini ili dobijajući pakete od kuće. Mnogi su se žalili da su zbog toga i malih plata potrošili dobar deo ušteđevine da bi preživeli svoj rok »obaveznog rada«. Treba imati na umu da radnici na »obaveznom radu« hranu nisu dobijali besplatno, već im se od plate oduzimala određena suma na ime ishrane. I od strane radnika je bilo žalbi da su neki logorski komandanti i kuvari utajivali namirnice. O tome nemamo čvrstih dokaza, ali je iskušenje za mnoge sigurno bilo preveliko u uslovima ratnih oskudica. Dokaz za to je da su posle intervencije Srpske zajednice rada na nekim mestima prestale malverzacije kuhinjskog osoblja, pa je do radnika stizala veća količina namirnica.

Za čudo, među brojnim svedočanstvima o lošoj i oskudnoj ishrani, nalazi se i nekoliko koja govore da je hrana bila dobra. Budući da velika većina drugih svedoka govori o slaboj ili čak očajno lošoj hrani, treba pretpostaviti da su malobrojni svedoci koji na ishranu nisu imali primedaba, ili imali mnogo sreće, ili su i kod kuće bili navikli na vrlo oskudnu prehranu. Radnici su dobijali uglavnom čorbasta jela od graška, kupusa, šargarepe ili krompira, proju ili 900-1000 grama hleba dnevno, za doručak i »kafu« od prženog ječma. Meso je samo retko bilo na jelovniku. U celini uzevši, hrana nije mogla da podmiri potrebe ljudi koji su između osam i dvanaest sati radili teške fizičke poslove u rudniku, oko njega ili na gradilištima. Jasno je da je hrana u kaznenim logorima, bila još gora, a prilike za dohranjivanje, zbog nemogućnosti slobodnog kretanja, jako male.

Radnici u kompleksu Borskog rudnika bili su smešteni u 33 logora, od kojih je većina nosila imena nemačkih gradova ili pokrajina. Logor Brin (Brünn), kao i logori kod spomenika u Boru, bili su predviđeni za političke krivce i prinudne radnike – uglavnom »obavezne radnike« kažnjene zbog pokušaja bekstva sa tri do dvanaest meseci prinudnog rada. Što se smeštaja u logorima tiče, on je po oceni predstavnika srpske vlade bio uglavnom podnošljiv, ali nekada i loš – ovo je predsednik beogradske opštine ustanovio za logore Franken i Bajern (Beyern). U logoru Foralberg (Voralberg) su barake u proleće 1943. prokišnjavale a nije bilo materijala da se rupe zatvore. Isto je važilo i za daske za patose. Ministar Dinić je pismeno intervenisao kod višeg ratnog savetnika Špakulea da se ove slabosti otklone. Barake u Kostolcu su u leto 1943. povoljno ocenjene, ali je zamereno neredovno menjanje slame na krevetima i otrcanost ćebadi. U barakama je živelo više desetina, a često i više stotina ljudi. Samo su poneki, kao radnici firme Braun Boveri kompani (Braun Boveri Co.) u logoru Vestfalen (Westfalen), imali privilegiju da stanuju po 5-6 u jednoj sobi. Zabeleženi su i slučajevi da su obveznici bili smešteni po privatnim kućama, ali je samo mali broj imao tu povlasticu. U svim logorima je situacija bila gora zimi usled slabih ili nikakvih mogućnosti za grejanje. U velikom broju logora snabdevanje vodom nije bilo rešeno na zadovoljavajući način, tako da su bile smanjene (nekad drastično) i mogućnosti za održavanje lične higijene. Zdravstveno zbrinjavanje je takođe u većini slučajeva ocenjeno kao nedovoljno – nedostajale su odgovarajuće prostorije, lekari i medicinski materijal. Pored toga, zbog nikakvih ili površnih lekarskih pregleda pre slanja na »obavezni rad«, mnogi obveznici su već dolazili bolesni. Pored toga, uprave preduzeća, željne radne snage, često nisu poštovale lekarske preporuke o poštedi bolesnih radnika, pa se krajem 1943. uprava Borskog rudnika plašila da će to dugoročno dovesti do porasta broja obolelih.

Kao i uslovi u pojedinim logorima, plate koje su »obavezni radnici« dobijali bile su različite, iako uglavnom male. Uz to, one su često bile neredovne ili su isplaćivane u različitim iznosima, a tokom rata, iako su nominalno porasle, izgubile su dosta od svoje stvarne vrednosti. U aprilu 1944. plata nekvalifikovanog radnika bila je između 120 i 250 dinara na dan, a kvalifikovanog 500-600. Bilo je i žalbi na zakidanje od strane nemačkih preduzeća kod kojih su obveznici formalno bili zaposleni. Zbog toga su u nekim slučajevima predstavnici Srpske zajednice rada morali da intervenišu da se nadnice uredno obračunavaju i isplaćuju. Kao što smo napred napomenuli, mnogima su morali da šalju ušteđevinu od kuće da bi preživeli. Neki svedoci su posle rata pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača tvrdili da za svoj rad uopšte nisu bili plaćeni. Budući da su njihovi iskazi tipski formulisani, treba pretpostaviti da su im ih istražni organi sugerisali. S druge strane, ima svedočanstava da su neku simboličnu platu dobijali i neki radnici u Kaznenom logoru (Straflager). Postoji čak i nekoliko svedočanstava u kojima se kaže da su plate dotičnih svedoka bile velike – što je svakako zavisilo od vrste posla i firme za koju se radilo, odnosno od visine prihoda na koje je obveznik bio naviknut na slobodi.

Ako je snabdevanje radnika hranom bilo vrlo otežano, dovoljna snabdevenost radnika odećom i obućom predstavljala je hroničan i gotovo nerešiv problem za nemačke i srpske vlasti. Ovaj problem je bio prisutan i kod slobodnog stanovništva, kako u Srbiji, tako i u samoj Nemačkoj. Zbog toga je obveznicima pri pozivanju naglašavano šta treba da ponesu od odeće i obuće, a opštine su bile dužne da ih time snabdeju. Jasno je da mnoge zbog siromaštva i deficitarnosti dotičnih proizvoda nisu bile u stanju da to urade, a i mnogi obveznici, takođe zbog siromaštva, nisu sa sobom donosili ništa od odeće i obuće. Sem toga, većini radnika koji su ostajali više meseci na radu, odeća i obuća usled teškog rada, nemogućnosti pranja itd. nije mogla da traje tokom celog boravka. Neki izveštaji zato govore o radnicima koji su bukvalno hodali polugoli ili u ritama, a više svedoka je u izjavama o ratnoj šteti govorilo o nekoliko odela koja su upropastili na »obaveznom radu«. Ovako teška situacija vodila je i do zloupotreba. Tako je šef biroa za vezu beogradske opštine Vujičić uhapšen sredinom jula 1943. jer je sa još dvojicom činovnika preko posrednika preprodavao radnicima cipele za 550-650 dinara.

Da bi se bar delimično olakšalo siromašnim obveznicima, u februaru 1943. godine Uprava posredovanja rada je za njih na inicijativu ministra unutrašnjih poslova Tase Dinića, nabavila 2.000 pari obuće i 200 odela. Izgleda da je ovo bio jedan od retkih slučajeva gde su državne vlasti uputile ovakvu pomoć – budući da bi dirigovana štampa svakako izvestila da ih je bilo više. Beogradska opština je bila u stanju da svoje obveznike snabde cipelama, paketima i čak vinom za Uskrs, što je izazivalo zavist kod obveznika iz siromašnijih opština iz unutrašnjosti. I neke druge opštine su povremeno to činile, ali je, svakako zbog opšteg siromaštva, takvih akcija bilo malo. Problem je bio utoliko teži, što pomoć nije bila potrebna samo obveznicima, već i njihovim porodicama, budući da su njihovi hranitelji bili odsutni i da su one često morale da pomažu članovima porodice na »obaveznom radu«. I tu su samo pojedine opštine mogle da nešto urade. Tako je opština Kruševac krajem 1942. godine pomagala porodice obveznika sa po 4.000 dinara mesečno, a u istom gradu osnovan je i Odbor za narodnu pomoć koji je sakupio deset miliona dinara za obvezničke porodice. U maju naredne godine, u istom gradu okružna poslovnica Srpske zajednice rada je organizovala sakupljanje paketa za obveznike, tako da im je poslato oko 900 kg hrane, odeće i obuće. SZR je podelila i 250.000 dinara porodicama ljudi na »obaveznom radu« ili na radu u Nemačkoj. SZR je i drugde prikupljala odeću i novac za ljude na »obaveznom radu«. U Beogradu je u martu 1943. godine 3.848 porodica obveznika zatražilo materijalnu pomoć opštine (iako se 6.933 izjasnilo da su slabog materijalnog stanja).

Beogradska opština  je, naravno, bila najpozvanija da pomogne obveznicima. S jedne strane, odatle je dolazio jako veliki broj obveznika, a sama opština je ekonomski bila jača od većine drugih. Zato je u martu 1943. organizovan Biro za vezu sa obveznicima. On je proradio u drugoj polovini aprila i bavio se dostavljanjem paketa i pisama obveznicima i njihovim porodicama, a do kraja godine porodicama ljudi na »obaveznom radu« podelio je preko 2.315.200 dinara koju je dobilo 1.618 porodica. Preko Ekonomata beogradske opštine, obveznicima je podeljeno 10.500 pari cipela za rad, 2.000 kg sapuna, 80 kg otpadaka od đonova za krpljenje cokula. Za Uskrs je podeljeno 6.742 uskršnja jaja, a svaki beograski obveznik je dobijao i paket s hranom i 1 kg hleba pred polazak na »obavezan rad«. Beogradska opština je svoje obveznike snabdevala i cipelama pred odlazak, ali izgleda da su ih obveznici morali platiti, budući da se u štampi spominje da su dobijene po »maksimiranoj ceni«. Kao poseban vid psihološke podrške obveznicima u Boru, na beogradskom radiu je uvedena emisija za njih. Tokom nje je puštana muzika a u pauzama su čitani kratki pozdravi. U aprilu 1943. ona je produžena sa 30 minuta na jedan sat. Pored toga, Starešinstvo SRZ je organizovalo pozorišnu trupu, koja je između ostalog posetila Bor i održala nekoliko predstava. Starešinstvo SZR na »obaveznom radu« organizovalo je i propagandnu družinu koja je obilazila logore i održavala predavanja i predstave propagandnog karaktera. Iz razumljivih razloga, u tome je uživala punu potporu Organizacije Tot koja im je stavila na raspolaganje i kamion radi lakšeg prevoza. Uz to, u Borskom rudniku osnovana je i kapela sa instrumentima SZR. Godine 1943. postojala je namera da se organizuje još nekoliko orkestara, ali je Srpska državna straža iz Niša odbijala da preda instrumente koji su bili vlasništvo Srpske zajednice rada.

Da bi se sistemski nešto uradilo, general Nedić je u maju 1943. predložio ministru socijalne politike i narodnog zdravlja Dobrosavljeviću da se osnuje fond koji bi se starao o opremanju obveznika i pomaganju porodica siromašnih obveznika dok su oni bili na radu. Nešto slično je predložio i sam Dobrosavljević 8. maja te godine (čini se oportunistički ponavljajući ideju svog šefa). Pored ovih, uslovno rečeno »objektivnih« okolnosti, na život »obaveznih« i prinudnih radnika je odlučujuće uticalo postupanje sa njima logoru i na radnom mestu. Slika koja se dobija iz izveštaja srpskih organa i svedočanstava nekadašnjih radnika dosta je šarolika. Uz gore navedene teškoće sa ishranom, smeštajem, snabdevanjem odećom i obućom, išla je i grubost stražara, palira i rukovodilaca na gradilištu koja se kretala od uvreda i vikanja do batina. Batine su u nekim logorima i nekim preduzećima bile pravilo. Neki svedoci su izričito tvrdili da nisu tučeni, iako to ne mora da znači da drugi radnici na istom mestu nisu bijeni. Među stražarima, predradnicima, nadzornicima i drugima koji su upražnjavali batinanje bilo je Nemaca iz Rajha, folksdojčera, Rumuna (Vlaha), Hrvata, Albanaca, Rusa ali i Srba, koji su po nekim svedočanstvima najgore tukli. Iako je batinanje radnika u kaznenim logorima (od kojih su dva postojala u Boru, jedan u Kostolcu, kao i logor Berlin) početkom 1943. godine bilo zabranjeno, do njega je ipak dolazilo, jer je ono predstavljalo sastavni deo pooštrenog režima prema kažnjenim »obaveznim radnicima« i kažnjenim kriminalcima. Tu je upražnjavano batinanje po barakama posle rada bez ikakvog razloga ili kao kazna za bekstva, uzajamno tučenje logoraša, gimnastika i drugi oblici zlostavljanja. Batinanja su, iako izgleda ne tako česta, i dalje upražnjavana i po preduzećima. U Starom Kostolcu se išlo u jamu u pratniji po šest naoružanih vojnika Vehrmahta koji su nadzirali rad i pod pretnjom batina terali ljude da više rade. Surovo je bilo i postupanje sa sovjetskim i italijanskim ratnim zarobljenicima. Pored toga, uprava Borskog rudnika je podsticala uzajamno potkazivanje među radnicima tako što ih je organizovala u radne grupe od po 10 ljudi koji bi zajedno radili i prijavljivali one koji ne rade dovoljno. Oni bi za kaznu bili upućivani na teže poslove. Na taj način je uprava radnike činila svojim saučesnicima. Postoje svedočanstva o grubostima stražara OT i na radilištu u Belom Potoku kod Beograda, a svakako ih je bilo i na drugim mestima. Iz više svedočenja proizilazi da je dosta žrtava umrlo pod batinama, kao i da su neki – posebno begunci – direktno ubijani. Nekad su za neuhvaćenog begunca ubijani drugi radnici – radi zastrašivanja. Sreska komisija za utvrđivanje zločina okupatora u srezu Bor je utvrdila da je bar 54 ljudi izgubilo živote samo na ovom radilištu. Sve to pokazuje da je jedan sistem prinude više-manje svuda, uz nedostatak slobode i elementarnih životnih uslova, bio prožet fizičkim nasiljem koje je bilo njegov nerazdvojni deo.

Loši uslovi u Boru bili su javna tajna čak u tolikoj meri da su srpske kvislinške vlasti bile podstaknute da nešto preduzmu, iako su u javnosti umanjivali značaj pritužbi na tamošnje stanje. U jesen 1943. naređeno je ministru za socijalnu politiku i narodno zdravlje da preduzme potrebne mere, a Nedić je poslao posebnu delegaciju na čelu sa resornim ministrom da obiđe sva radilišta. Ona je 15. decembra podnela nimalo ružičast izveštaj, ali sve potonje intervencije kod nemačkih vlasti da se situacija popravi nisu urodile gotovo nikakvim plodom. Jedini ustupak na koji su nemačka nadleštva bila spremna bio je da otpuste obolele »obavezne radnike«, ako bi se za njih prethodno poslala zamena. Iako je Državna komisija za utvrđivenje zločina okupatora i njihovih pomagača posle rata tvrdila da je cilj nemačkih nadleštava bio ne samo da se vadi ruda, već i da se uništavaju ljudi, to svakako nije bio slučaj: nemačke vlasti su samo bezobzirno radile pod pritiskom okolnosti. Trebalo je održati i povećati proizvodnju važnu za rat, a za to su nedostajala sredstva, hrana, odeća, obuća i radna snaga. To je dovodilo do surove ekspolatacije. Uprava Borskog rudnika se trudila da uz kazne da i pozitivne podsticaje za veći radni učinak, ali su mogućnosti za davanje većih plata, više namirnica ili odeće i obuće bile vrlo ograničene.

Pored gore opisanih teških uslova života i rada u Boru, postojao je jedan problem koji je, možda i više od svih navedenih teškoća, uticao na masovno bežanje sa rada o kome je već bilo reči. On se često spominje u izveštajima srpskih organa, a retko nemačkih. Radilo se o zadržavanju isluženih radnika preko roka, odnosno o njihovom nezamenjivanju. Po mišljenju srpskih zvaničnika taj psihološki momenat bio je od velike važnosti: ljudi su gubili volju za radom i bili su skloniji da pobegnu kada su znali da im pošteno odsluženje roka »obaveznog rada« ne garantuje povratak kućama. Zbog toga su srpske vlasti u više navrata urgirale da se odsluženi radnici oslobađaju, ali su se nemačke vlasti, pritisnute stalnom nestašicom radne snage, na to uglavnom oglušivale. Deo isluženih obveznika ostajao je na radu i pošto bi prispeli njihovi zamenici. Bilo je i slučejeva da se tek otpušteni obveznici odmah ponovo pozivaju na rad. Tako je nastajao začarani krug: ljudi nisu dolazili u Bor ili su pre vremena bežali znajući da neće biti pušteni kući posle odsluženog roka, dok su nemačke vlasti sa svoje strane, zadržavale ljude i po više meseci preko roka znajući da neće moći da obezbede zamenu, odnosno, bile su spremne da islužene obveznike otpuste tek pošto bi iz njihovih opština ili srezova prispela zamena. Svi ovde pobrojani razlozi su jednog nemačkog činovnika naveli na konstataciju: »Bor, kako se može zamisliti, kod Srba uživa najgori glas. Službena obaveza u Boru je za Srbe gora od robije. Mnogi obverznici izbegavaju ovu obavezu tako što radije prebegavaju ustanicima.«  Na taj način, nemačke vlasti su radile u korist svoje štete: nezadovoljstvo u narodu i redovi ustanika su rasli a proizvodnja se smanjivala.

 

Previous Section | Content | Next Section