One of the biggest sectors of the book is devoted to somewhat controversial issue of ‘’voluntary’’labour of Serbian workers in Germany during the Second world war. The date provided are detailed and they depict a very complex subject involving economic, patriotic, ideological and individual motivations that all played into the decision of each worker to go to Germany and work, more or less voluntarily, depending on individual circumstances, the period of time and region of Serbia.

Vrbovanje za »dobrovoljni« rad u Rajhu

Razmatranjem pitanja mogućeg slanja ratnih zarobljenika koji su ostali u Srbiji na uslovnoj slobodi na rad u Nemačku dotakli smo verovatno najškakljiviji deo teme o prinudnom radu u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Radi se o odlasku radne snage iz Srbije u Nemačku na rad. Videli smo da je ta vrsta radnih migracija imala određenu tradiciju od pre rata. U ratnim uslovima, međutim, ovaj vid angažovanja radne snage postao je višestruko sporan. Iako se kod vrbovanja slobodnih radnika za rad u Rajhu polazilo od principa dobrovoljnosti, on nije uvek poštovan. Postkomunistički istoričar Dragan Aleksić smatra da je više-manje do kraja važilo načelo dobrovoljnosti. Nasuprot njemu, neki ortodoksni komunistički istoričari tvrdili su da je u stvari bila reč o prisilnom vrbovanju. Borković to tvrdi iako ne navodi dokaze. Zapravo jedini dokument koji navodi kao potvrdu svoje teze je proglas Pokrajinskog komiteta omladinske organizacije Komunističke partije (SKOJ-a), u kome se omladina poziva da se ne javlja za rad u Nemačkoj. Mi bismo bili skloni da već samo postojanje takvog proglasa protumačimo dobrovoljnim javljanjem za rad u Rajhu: jer da se ljudi nisu javljali, zašto bi ih onda SKOJ od toga odvraćao? Slično Borkoviću, Nikola Živković govori o pritiscima i slanju na rad u Nemačkoj za razne prestupe, ali ni on ne navodi nijedan dokument kao dokaz. S druge strane, proveravanje moralnopolitičke podobnosti radnika koji su se prijavili za rad u Nemačkoj koje je redovno sprovođeno, govori u prilog dobrovoljnosti. U istom pravcu ukazuje i nalog Odeljenja za državnu zaštitu MUP-a iz januara 1943. godine da se provere informacije o tome da deo pripadnika Narodnooslobodilačkog pokreta namerava da se ubaci među radnike koji odlaze na rad u Nemačku, da bi tamo proveli zimu, posle čega bi se vratili u Srbiju i nastavili sa svojim aktivnostima. Činjenica da su prethodno u mnogim mestima uništene opštinske arhive i pokradeni pečate, činila je ovakvu pretnju realnom.

Milan Nedić je u martu 1943. godine u razgovoru sa predstavnicima nemačkih vlasti, po francuskom uzoru, ponudio da pošalje u Nemačku po dva radnika za svakog oslobođenog ratnog zarobljenika. Jasno je da bi zbog brojnosti srpskih ratnih zarobljenika u Nemačkoj svakako bilo potrebno upotrebiti sredstva prinude da se nakupi odgovarajući broj »dobrovoljnih« radnika za rad u Rajhu. Nedić je baš to imao na umu: u svom pismu ministru unutrašnjih poslova Tanasiju Diniću, on je 28. marta 1943. godine izložio ideju prinudnog slanja seoskih besposličara na rad u Nemačku. Navodno je u razgovorima sa seoskim domaćinima čuo da takvi sede po kafanama, politiziraju, kritkuju vladu, pa čak i Nemce. Smatrao je da bi takvi u slučaju savezničke akcije (iskrcavanja) na Balkanu mogli da budu opasni, te da ih je zato trebalo na diskretan način ukloniti slanjem na rad u Nemačku pod različitim izgovorima. Trebalo je o ovome uputiti poverljiv raspis okružnim načelnicima a oni je trebalo da to usmeno prenesu sreskim načelnicima, koji je, pak, trebalo da predsednicima opština povere izradu poverljivih spiskova tih nepoželjnih. Smatrao je da je ovo od velike važnosti za očuvanje reda i mira.Nažalost, nismo našli dokumente koji bi osvetlili da li je nešto urađeno po ovom nalogu, ali s obzirom na teškoće oko održavanja javne bezbednosti i prikupljanja radne snage za obavezan rad u samoj Srbiji, skloni smo da sumnjamo da je ta inicijativa dala nekog značajnijeg rezultata. U svakom slučaju, nije došlo ni do kakvog masovnijeg povratka ratnih zarobljenika, što takođe ukazuje da Nedićeva ideja nije bila ostvarljiva.

U samim nemačkim dokumentima od 29. januara 1942. ima govora o tome da ukaz opunomoćenika za četvorogodišnji plan – poslovne grupe za korišćenje radne snage  predviđa jače korišćenje radne snage sa okupiranih područja zbog sve većeg pozivanja radne snage iz Rajha pod oružje. Predviđena je pojačana propaganda za odlazak na dobrovoljni rad u Nemačku, ali i pritisak putem pooštravanja radne discipline uz kazneno oduzimanje određenih prinadležnosti. Videli smo da je viši vojnoprivredni savetnik Šparkule smatrao da je »s obzirom na napetu unutrašnjepolitičku situaciju primena prinudnih mera u Srbiji potpuno isključena, jer bi značila samo dosipanje ulja na vatru«. Jedinu mogućnost za prinudno slanje radnika iz Srbije on je video u ratnim zarobljenicima »na odsustvu«, ali je i tu bio oprezan zbog mogućih bezbednosnih rizika.

Ovo otvara pitanje u kojoj meri je »dobrovoljno« javljanje za rad u Rajhu bilo zaista dobrovoljno? Odnosno, koji su bili faktori koji su ga eventualno činili nedobrovoljnim, i u kojoj meri su uslovi rada tih »dobrovoljnih« radnika odgovarali definicijama prinudnog rada iznetoj na početku ove knjige? Drugim rečima, postavlja se s jedne strane pitanje motiva odlaska, a s druge uslova odlaska, boravka i mogućnosti povratka. Dragan Aleksić kao motive za »dobrovoljan« odlazak na rad u Rajh navodi snažnu propagandnu kampanju u kvislinškoj štampi, nepopularnost »obaveznog rada« u srpskim rudinicima koji je zaveden 1942. godine, mogućnost bolje zarade u Nemačkoj, izbegavanje regrutovanja u partizanske ili četničke jedinice, dokazivanje političke podobnosti kvislinškom režimu. Izbegavanje vojne službe i izbegavanje konflikata i represalija koje je ustanak izazvao, kao i »obavezni rad« u Srbiji su i savremne nemačke analize navodile kao razlog za odlazak na rad u Nemačku. U nastavku ovog poglavlja ćemo se pozabaviti brojem srpskih radnika u Rajhu, načinom vrbovanja i njihovim životnim uslovima. Probaćemo da utvrdimo u kojoj meri je njihov boravak u Nemačkoj bio uslovljen ekonomskom nužnošću, a u kojoj je bio plod pritiska, kao i da li su uslovi života, rada i zapošljavanja bili bliži onima slobodnih ili prinudnih radnika.

Na sastanku Nojhauzena sa njegovim saradnicima zaduženima za pitanje radne snage 2. juna 1941. zaključeno je da do kraja te godine iz Srbije treba poslati u Rajh 75.000 radnika sposobnih za najteže fizičke poslove. Iako ni nemačke ni srpske vlasti nisu donele nikakav zakonski akt o obaveznom odlasku na rad u Nemačku, nemačke vlasti su vršile posredan i neposredan pritisak da se što više ljudi vrbuje. To se vidi i po tome što je već 25. juna 1941. godine u Beograd stiglo 16 vrbovatelja poslatih od Ministarstva rada Rajha. Bilo je predviđeno da stigne još. Vrbovanje se vršilo preko Glavne uprave za posredovanje rada i Berzi rada u Beogradu, Bečkereku i Nišu. S nemačke strane za vrbovanje je bio zadužen već spomenuti potpukovnik Šparkule. U berze rada su došli nemački činovnici a po pojedinim mestima osnovani su punktovi za vrbovanje Ministarstva rada Rajha (Werbestellen des Reichsarbeitsministeriums). Pri tom su nemački činovnici izdavali naređenja a Glavna uprava za posredovanje rada i Berza rada morale su da izvršavaju i snose troškove. Samo je Berza rada u Beogradu na te poslove utrošila 15 miliona dinara. Time su Berzi rada bili nametnuti poslovi koji su se ticali iseljeničke službe, kao i visoki troškovi. Ona se protiv toga (bezuspešno) opirala. U vrbovanje radnika je pored nemačkih punktova za vrbovanje i Berze rada bio uključen i Glavni odbor posredovanja rada i Glavna uprava za posredovanje rada. Na čelu Glavne uprave za posredovanje rada, koja je bila i nadzorni organ Berze rada, do oktobra 1941. bio je dr Mario Krmpotić. Po odluci ministra socijalne politike i narodnog zdravlja od oktobra nasledio ga je dugogodišnji šef Generalnog iseljeničkog komesarijata i načelnik Odseka za zaštitu iseljenika u Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja dr Fedor Aranicki. Nadleštvo koje je on vodio se kasnije nazivalo Odeljenje rada u slobodnom radnom odnosu, a nalazilo se pod ingerencijom Ministarstva rada, socijalnog staranja i narodnog zdravlja.

Viši ratni upravni savetnik Šparkule je 1. jula govorom na beogradskom radiu koji je sutradan preneo glavni nedićevski list »Novo vreme«, otpočeo akciju vrbovanja. Konstatovao je da je u Srbiji posle Aprilskog rata porasla nezaposlenost, posebno intelektualaca. Rekao je da će oni morati da se prekvalifikuju, kao i to da će se nezaposlenima otvoriti mogućnost privremenog zapošljavanja u Rajhu, kao i da će iz toga biti isključena lica zaposlena u rudarstvu, a da će biti ispitani i slučajevi drugih zaposlenih u vitalnim granama za obnovu Srbije. Već dva dana kasnije za Nemačku je otputovala prva grupa od oko 1.000 dobrovoljnih radnika, što je domaća štampa iskoristila da upozna javnost sa navodno dobrim uslovima zapošljavanja: zarade od 100 dinara dnevno uz nedeljni rad od 48 sati – što je doduše bilo dva sata više nego što je zakon propisivao, ali su se zato ti dodatni sati plaćali 25% više, dok se rad preko 10 časova plaćao 50% više. Za hranu je odbijano 11,9 RM dnevno, a za smeštaj još 50 pfeniga. Bilo je predviđeno da radnici stanuju u fabričkim stanovima i da se (»dobro i obilno«) hrane u fabričkim kantinama. Bilo je predviđeno da radnici imaju osam plaćenih slobodnih dana godišnje, a za Božić, Uskrs i Novu godinu veće nadnice. Uz nadnice, oženjeni su dobijali i dodatak od 1,5 RM po glavi, za ženu i decu. U prvom kontingentu otišle su uglavnom siromašne zanatlije raznih struka, a ugovori su glasili na 6 i 12 meseci. Autor jednog članka optimistički je izražavao mišljenje da će odlaskom na rad u Nemačku, ovi ljudi uspeti da zbrinu svoje porodice. To je bio prvi u nizu propagandnih članaka na ovu temu koji će se pojaviti u kvislinškoj štampi tokom godina okupacije. U više kasnijih će biti reči o sličnim, relativno povoljnim uslovima zapošljavanja i najčešće vrlo dobrim uslovima života. U nekima se uslovi života i rada toliko hvale da se čak tvrdi da su oni bolji nego u Srbiji, dok se u nekim drugima ukazuje na primere brojnih povratnika koji su se posle odrađenog jednog ugovornog perioda i kraćeg boravka kod kuće, vraćali ponovo na rad u Rajh. Neki od ovih propagandnih čalanaka su izveštavali o broju otišlih radnika (gde su brojevi onih koji su otišli služili kao svojevrsna reklama da se privuče još više), drugi su (nekad navodno kroz pera samih radnika) hvalili radne uslove u Rajhu, a neki su govorili o kulturnom životu, proslavama i provođenju slobodnog vremena srpskih radnika u Nemačkoj. U njima su naglašavani dobri radni uslovi, tretman isti kao za nemačke radnike, briga Nemačkog fronta rada (Deutsche Arbeitsfront – DAF) za strane radnike, mogućnosti odmora i zabave (delimično zahvaljujući podružnici DAF-a, »Kraft durch Freude«), ali i kulturnog uzdizanja u Rajhu. Pisalo se i o proslavi verskih praznika, da bi se čitaocima predočilo da se u Nemačkoj brine i o verskim potrebama srpskih radnika. Prilično demagoški pisano je o mogućnostima da srpski radnici turistički upoznaju Nemačku (i Austriju).

U pojedinim člancima se uz hvaljenje uslova rada ističe i ideološki momenat, inače uglavnom odsutan iz ovakvih članaka o »gastarbajterima«. Tako u jednom autor, dr M. Mladenović, piše da radnici čim stignu na radno mesto postaju svesni »korisnosti njihovog rada za borbu protiv komunizma, ukoliko nisu imali prilike da u Srbiji iz ličnog iskustva dođu do tog saznanja«. Zlatan Savatić ispravno stavlja rad Srba u nemačkoj privredi u kontekst rata, navodeći da on stoji u tesnoj vezi sa frontovima po celom svetu. Dopisnik Obnove, dr Nikola Marinković u jednom članku primećuje da srpski radnici u Nemačkoj vrše »važan i spasonosan posao«, budući da »tim radom doprinose i sretnijoj budućnosti Srbije i na političkom polju.« Donauzeitung, novine na nemačkom jeziku koje su izlazile u Beogradu, su još sredinom jula 1944. godine navodile da dalekovidiji među srpskim radnicima u Rajhu »znaju čak da svojim radom pomažu svojoj domovini da bi ona posle rata opet stekla dostojno mesto u zajednici evropskih naroda.«

Značajnu, prikriveno propagandnu funkciju su imale i kratke notice koje su se povremeno pojavljivale a koje su izveštavele srpsku javnost o sumi novca koju su srpski radnici iz Nemačke poslali u Srbiju. Po izveštajima režimske štampe, one su porasle od 7.884.202 dinara u novembru 1941. godine, na 165.188.660 dinara u februaru 1944. godine. Treba, međutim, imati na umu da je srpski dinar do septembra 1944. spao na 1/10 svoje vrednosti iz 1941. godine, tako da povećanje transferisane sume po vrednosti i nije bilo baš veliko. Sem toga, budući da u šturim noticama nije navođen broj radnika, običnom čitaocu nije bilo moguće da izračuna ni prosečnu visinu doznake po radniku. Nemačke vlasti su sa svoje strane te doznake ograničavale u želji da smanje odliv novca iz Rajha.

Po tvrđenju Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, za rad u Rajhu prvi su se javljali folksdojčeri (koji su već u međuratnom razdoblju često tražili posao u Nemačkoj) i ruski emigranti. Za ovo nismo našli potvrdu u drugim izvorima, pa nije isključeno da se radi o neistinitoj tvrdnji datoj sa ciljem da se odijum voljne kolaboracije sa okupatorima svali na prokažene folksdojčere i ruske belogardejce. Ovo utoliko pre, što Komisija tvrdi da su se Srbi počeli javljati tek kada su nemačke vlasti počele sa represalijama i kada se prehrambena situacija u zemlji pogoršala 1942. godine. Ovo bi impliciralo da odlazak nije baš bio dobrovoljan, tj. samo ekonomski motivisan. Međutim, činjenica da su masovne represalije počele u jesen 1941, te da je ustanak do 1942. u većem delu zemlje bio umiren, čini tvrdnju komisije da su se Srbi počeli javljati tek od 1942. godine neuverljivom. Karl-Hajnc Šlarp (Karl-Heinz Schlarp) naprotiv smatra da su baš represivne i preventivne mere  za gušenje ustanka omogućile da se prinudno na rad pošalje određeni broj lica – koja se svakako za to nisu dobrovoljno javila. Nije isključeno da su se ona na kraju u statistikama javila kao osobe koje su »dobrovoljno« otišle na rad u Nemačku. Srpski izvori ukazuju da je takvih slučajeva bilo. Tako je 1942. godine iz logora u Šapcu deo logoraša dao pristanak da bude poslat u Nemačku na rad, dok je određen broj poslat i protiv svoje volje. Iz 1944. godine imamo podatke da je iz više koncentracionih logora u Srbiji (Niš, Banjica, Kragujevac, Vojni logor itd.) na rad u Rajh poslato oko 900 lica. Radilo se o ljudima iz raznih krajeva Srbije, a među njima je bilo i nekoliko žena. Pred polazak na put dobijali su hranu, obuću i cigarete. Nasuprot tome, izgleda da se zavođenje vojnoprivrednih mera Rajha u Srbiji u martu 1943. godine, iako su one podrazumevale po potrebi i »obavezan rad« u Rajhu muškaraca od 18 do 45 godina i neudatih žena od 21 do 35 godina, nije odrazilo na prinudno vrbovanje radne snage, već da je to uvek ostalo samo kao mogućnost – pretnja, koja je više služila za to da se ljudi privole na »obavezan rad« u samoj Srbiji. To se može zaključiti iz toga što nemački dokumenti nigde ne spominju slanje radne snage u Nemačku na osnovu odredaba o zavođenju vojnoprivrednih mera Rajha u Srbiji, što ne isključuje da je među »dobrovoljcima« bilo i onih koji su poslati na silu, odnosno onih koji su formalno mogli da biraju između patnji u nekom logoru u Srbiji i nade za poboljšanjem položaja na nekom radnom mestu u Nemačkoj.

Vrbovateljima iz Rajha je uspelo da od početka jula do kraja avgusta 1941.  pridobiju 22.219 radnika, i to 7.328 za industriju i 14.909 za poljoprivredu. Izgleda da se radništvo isprva držalo rezervisano zbog, kako su to nemačka nadleštva objašnjavala, komunističke propagande. Sa svoje strane, kvislinške vlasti su se aktivno i ne samo putem štampe uključile u akciju prikupljanja dobrovoljaca. Tako je Izvanredni opunomoćenik komesara za naseljenike i izbeglice 16. avgusta javio opštinama da je Nemačkoj potrebno 150.000 radnika (muškaraca i žena) u dobi od 18 do 45 (ili ako su zdravi 50) godina, koji bi radili pod istim uslovima kao nemački radnici, te da opštine to razglase među izbeglicama na svojoj teritoriji. U cilju vrbovanja radne snage, komisije za vrbovanje su obilazile mesta u provinciji, a opštine je trebalo da unapred o tome obaveste zainteresovane. Kasnije je broj ispostava Berze rada u unutrašnjosti povećan, tako da su one pored Beograda, Bečkereka i Niša radile i u Kruševcu, Zaječaru, Paraćinu, Leskovcu, Požarevcu, Smederevu, Valjevu, Čačku i Šapcu. Neke nemačke firme su i same oglasima u štampi tražile srpske radnike.

Pre odlaska radnici su sklapali ugovore sa nemačkim opunomoćenicima pri Berzi rada. U njima je stajalo trajanje ugovora, visina zarade i ostali uslovi. Ugovor se mogao sklopiti na 6 meseci, uz mogućnost produženja. Radnici su morali imati bar 18 godina, a deca, ako bi putovala sa roditeljima, bar 16. Ovo se, međutim nije uvek poštovalo, pa je među radnicima bilo i dosta maloletnika, pa čak i dece od 13 godina. Dešavalo se i da u Nemačku budu poslati zdravstveno neispravni radnici. Očigledno je da je onima koji su vrbovali radnike bio važan pre svega broj a ne »kvalitet« radne snage. Status srpskih radnika je formalno regulisan na osnovu ugovora Kraljevine Jugoslavije i Vajmarske Republike iz 1928. godine, odnosno na osnovu ugovora sa Austrijom iz 1931, ali su po Borkoviću nemački poslodavci njihove klauzule navodno kršili.

Utvrđivanje tačnog broja »dobrovoljnih« radnika koji su iz Srbije otišli za Nemačku je otežano ideološkim predrasudama nekih srpskih autora koji su o tome pisali, ali i činjenicom da ni nemačka nadleštva nisu uvek pravila razliku između dobrovoljnih i prisilnih radnika, već ih je zanimao samo ukupan broj radne snage. Bilo je i mešanja ljudi sa prostora Jugoslavije sa Srbima, kao i ljudi ne-srpskih nacionalnosti sa srpskim pasošima, što je samo otežavalo statistiku.  Zbog toga se i u nemačkim aktima nalaze protivrečne brojke za jedno isto razdoblje, pa i sve dalje navedene podatke treba uzeti sa dozom rezerve. Do kraja 1941. u Nemačku je po nemačkim podacima otpremljeno 32.000 radnika, dok je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora navela broj od 29.352 radnika. Teškoće oko transporta su izgleda onemogućile da se u Nemačku pošalje i nešto veći broj. Zanimljivo je, međutim, da je po službenim objavljenim nemačkim podacima 20. januara 1942. godine u Rajhu na radu bilo 78.107 ljudi iz Jugoslavije, ne računajući teritoriju NDH odakle je bilo 56.318. Nije jasno koliko »starih«, tj. predratnih »gastarbajtera« je bilo uključeno u ove brojeve. Na osnovu gore iznetih podataka moglo bi se pretpostaviti da je oko 46.000 radnika došlo iz Slovenije, Crne Gore i Makedonije. Ovo dakako ostaje samo pretpostavka. Isto tako i nacionalna struktura radnika iz Jugoslavije (bez NDH) ostaje nepoznanica.

Do sredine 1942. godine iz Srbije je otišlo 43.700, a tada je dalje vrbovanje i slanje moralo da bude obustavljeno zbog nedostatka radne snage u samoj Srbiji – posebno u Borskom rudniku i oko njega. Do ovog zastoja je došlo uprkos povećanoj potrebi za radnom snagom u Rajhu i uprkos tome što je još u februaru 1942. godine predviđena i mogućnost nasilnog vrbovanja u okupiranim zemljama. Ovo jasno govori o važnosti ovih srpskih privrednih objekata za rat i o nedostatku radne snage za njih – o čemu će uskoro biti reči.

Vrbovanje je nastavljeno tek u proleće 1943, kada se javilo 3.400 ljudi. Pri tom je sprovođenje radne obaveze u Srbiji uticalo da se javi veći broj dobrovoljaca koji je želeo da radom u Nemačkoj, za koji se verovalo da je lakši i unosniji, izbegne »obavezan rad« u srpskim rudnicima. Ovo je »dobrovoljno« prijavljivanje u stvari činilo manje dobrovoljnim. Šlarp procenjuje da je zbog povratka kući onih kojima je ugovor istekao ili su ga prekršili, u to vreme u Rajhu bilo između 35 i 45.000 radnika iz Srbije. Nemački izveštaji govore o 47.000 radnika iz Srbije u Nemačkoj do pred kraj maja 1943. godine. U leto te godine bio je primetan pad broja dobrovoljaca (u avgustu samo 800). Taj pad je bio prouzrokovan propagandom ustanika koji su čak ubijali vrbovatelje i zastrašivali potencijalne dobrovoljce. Do kraja te godine, broj radnika iz Srbije je ipak narastao na  63.000, ili po drugim izvorima na čak 65.743 ljudi. Iz nemačkih dokumenata može se zaključiti da se tu samo delimično radilo o dobrovoljnim radnicima, odnosno da je drugi deo poticao iz koncentracionih logora. Verovatno je to bio razlog što je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača našla da je u Nemačkoj u to vreme bilo oko 80.000 radnika sa teritorije Srbije (uključujući Banat).

Naredne godine je zabeležen dalji pad interesovanja za rad u Nemačkoj, kuda je otišlo još samo 3.850 ljudi. Razlog drastičnog smanjenja broja dobrovoljaca treba tražiti (pored pritiska ustanika i činjenice da je okupacija potrajala samo do oktobra 1944.) u pogoršanom snabdevanju u Rajhu, sve većoj ugroženosti od vazdušnih napada (koja je doduše postojala i u Srbiji, ali u mnogo manjoj meri), smanjenoj vrednosti nadnica i gubitku vere u nemačku pobedu. Treba pretpostaviti da je zbog slabljenja okupacionog aparata bilo sve teže doći do prinudnih radnika koji bi bili ubačeni među prave »dobrovoljce«. U trećem celovitom izveštaju GBW s početka 1944. se kaže da je u Nemačku poslato 63.000 radnika iz Srbije, ali da je na radu u stvari samo 30-35.000 jer je jednom delu istekao ugovor, a drugi su ga prekršili i samovoljno napustili radna mesta. Smatrao je da oni koji su na radu u Nemačkoj ne bi mogli da budu upotrebljeni u Srbiji jer su radom u Rajhu potražili sigurnost od terora ili je njihovo zapošljavanje izvan Srbije bilo politički poželjno. Poslednji raspoloživi podatak koji imamo o radnicima u Nemačkoj potiče sa kraja septembra 1944.  godine i tiče se ukupnog broja radnika sa teritorije Jugoslavije (izuzev sa prostora NDH) a koji je po službeno objavljenim nemačkim podacima iznosio 37.607.

Pored ovde nabrojanih radnika, u Nemačku je slat i manji broj omladinaca sa sela koji je po tvrdnjama nedićevske štampe trebalo da tokom višemesečnog boravka upoznaju nemačke poljoprivredne tehnike i metode. Njima će biti posvećeno zasebno poglavlje

Previous Section | Content | Next Section