The important section of the book is devoted to National service for the renewal of Serbia – a very specific form of labour collection that contains elements of forced labour as well. The ideological aspects of different collaborationist groups, administration of occupied Serbian being one, are well depicted and contrasted within this section. The dynamics of change of this service and some changes in its nature, especially regarding voluntary and forced aspects of labour are compared and presented.

Nacionalna služba za obnovu Srbije

Gotovo istovremeno sa izdavanjem uredbe o ograničenju slobode zapošljavanja osnovana je Nacionalna služba za obnovu Srbije. Ona je trebalo da posluži kao neka vrsta uvoda u »obavezni rad«. Inicijator njenog osnivanja bio je šef Vojnoupravnog štaba Harald Turner. Njegov cilj je bio da se dokona radna snaga skloni sa ulica i angažuje na melioracionim radovima u interesu Vehrmahta. Prvi deo namere nije ni skrivan od javnosti, i iznošen je u skladu sa proklamovanom ideologijom: iako su po Uredbi o osnivanju Nacionalne službe obveznici bili muškarci između 17 i 45 godina starosti, praktično su služili samo omladinci – i to vremenom, sve mlađi, budući da su starija godišta bila slana na »obavezni rad«. Trebalo je omladinu spasti »nereda, lenstvovanja, kocke i svega destruktivnog«, odnosno »utopija«, »strašne more demokratsko-komunističkog hašiša«, »demokratsko-masonske duhovne gnjileži« i istovremeno je zadojiti nacionalnim duhom. Uzor je pri tom naravno bila Radna služba Rajha (Reichsarbeitsdienst – RAD), a to je potvrdio i njen predstavnik, oberarbajtsfirer Sep Prager, (Oberarbeitsführer Sepp Prager) koji je u leto 1943. godine došao u Beograd. Dirigovana srpska štampa je taj uzor popularisala, a odsluženje roka u NSOS predstavljala kao nacionalnu dužnost od koje bi samo nedostojni mogli da pokušaju da se izvuku. Samo slanje predstavnika RAD, u Srbiju u avgustu 1943. godine, bio je konačan znak prihvaćenosti NSOS od strane okupatora. Naime, verovatno najmoćniji čovek u okupiranoj Srbiji, general policije August Majsner, protivio se osnivanju NSOS jer je smatrao da se pod plaštom službe rada stvara srpski pokret otpora. Kao argumente je navodio ideološko školovanje u nacionalnom duhu, pre svega intelektualne omladine. Nije sasvim jasno da li su njegova strahovanja bila iskrena, ili se radilo o pokušaju da osujeti još jedan potez svog glavnog »rivala« Turnera. Bilo kako bilo, general Bader je odbio da ukine NSOS, ali je Majsneru nalžio da prati njen rad.  Sa svoje strane, rajhsarbajtsfirer (Reichsarbeitsführer) je smatrao da NSOS ne treba koristiti za radove od čisto vojnog značaja, davši na taj način indirektno zeleno svetlo za njeno dalje postojanje. Slanje Pragera u Srbiju bio je zakasnela potvrda da NSOS odgovara nemačkim interesima.

Uprava nove službe se delila na upravnu i na rukovodnu službu. Upravna služba se delila na administrativno, organizaciono, tehničko i ekonomsko odeljenje, a rukovodna služba na vođstvo rada i logora, nastavu i vaspitanje i inspektorat. Tokom vremena razvijala su se nova odeljenja i odseci. Bilo je predviđeno da u unutrašnjosti mogu da se organizuju pokrajinski uredi za NSOS. Pragmatikom službenika Uprave Nacionalne službe za obnovu Srbije iz jula 1942. godine, ministar socijalne politike i narodnog zdravljha propisao je da se rukovodioci Službe regrutuju iz redova aktivnih državnih činovnika. Pri tom su obavezni uslovi bili da oni budu srpske nacionalnosti i uz to »nacionalno pouzdani«. Na čelo NSOS Nedić je postavio dr Đuru Kotura, a za njegovog pomoćnika profesora Milorada Marčetića. Šef organizacionog odelenja bio je Aleksije Nedeljković, a za vrhovnog inspektora imenovan je Vladimir Vujić, načelnik u Ministarstvu prosvete i vera. Očigledno, radilo se o paradržavnoj instituciji par excellence. Na određeni način, radilo se i o paravojnoj organizaciji, budući da su obveznici (po mogućnosti) imali uniforme i da su vladale vojnička disciplina i organizacija života. Svakodnevna rutina uključivala je ustajanje u zoru, jutarnju gimnastiku, nameštanje kreveta, pozdrav zastavi i druge elemente vojničke svakodnevice. Osnovna jedinica Nacionalne službe bila je četa, a njenog starešinu su obveznici morali bespogovorno slušati. On je imao pravo da ih za nedisciplinu kažnjava globama do 5.000 dinara i čak lišenjem slobode u trajanju do 30 dana.

Po mišljenju Haralda Turnera organizacija se isprva nije razvijala dovoljno brzo zbog slabe organizacije u Ministartvu za socijalnu politiku i narodno zdravlje. Sa strane srpske kolaboracionističke vlasti, početne teškoće su pripisivane sumnji koju su širili »destruktivni elementi«, koji navodno nisu prezali čak ni od pretnji. Iako je otpora svakako bilo, postojale su i objektivne teškoće koje su na početku kočile razvoj NSOS: nedostajala su radna odela, alat, hrana, smeštajni kapaciteti i starešine. Da se otkloni nedostatak rukovodećeg kadra, već krajem februara 1942. godine u Ostružnici je organizovan prvi tečaj za 28 budućih starešina. Drugi kurs za starešine završen je, takođe u Ostružnici, krajem marta iste godine, a do početka maja održana su još dva. Krajem avgusta te godine, tamo je održan i poseban desetodnevni ideološki kurs za starešine. Kurseva je bilo i kasnije, a početkom 1944. poslato je 45 pomoćnih starešina i četovođa na šestonedeljnu obuku u Miltenberg u Radnu službu Rajha. Sa njima je išlo i 7 medicinara i ordonanasa. Program njihovih priprema bio je još obimniji od onoga koji su prolazili seoski omladinci koji su slati na usavršavanje u Nemačku i trajao je 50 dana. Uz učenje jezika, obuhvatao je i predavanja o nemačkoj kulturi, književnosti, umetnosti i radu, a među predavačima su bili i ministar prosvete Jonić, kao i starešine NSOS, Đuro Kotur i prof. Milorad Marčetić, vrhovni inspektor Vladimir Vujić, ali i viši radni vođa, izaslanik nemačke Radne službe, Sep Prager i nemački putopisac Kolin Ros. Pred odlazak na put, primili su ih Nedić, rukovalac Nacionalne službe, Kotur, i ministar rada, socijalnog staranja i narodnog zdravlja Tanasije Dinić. Svakako da je ovako pomna organizacija priprema i spisak uvaženih predavača trebalo da u očima javnosti daju dodatni značaj ne samo ovom događaju već i celoj Nacionalnoj službi. Istovremeno nastavljeno je školovanje starešinskog kadra u zemlji, i to iz redova mladih seljaka. Njima je u okviru tečaja NSOS ulivana ista vrsta znanja o osavremenjivanju poljoprivredne proizvodnje kakvu su dobijali seoski omladinci koji su slati na usavršavanje u Nemačku, a tom prilikom su predavanja zaista i održavana istovremeno za članove Nacionalne službe i za jednu grupu mladića koja se spremala na put u Rajh. Kao i za ranije grupe, predavači su bili najviši funkcioneri: ministar poljoprivrede i ishrane inž. Radoslav Veselinović, šef organizacije Zemlja i rad Stevan Kluić, rukovalac Nacionalne službe,  Milorad Marčetić. Krajem juna 1944. godine, u Nemačku (takođe u Miltenburg) otišla je još jedna grupa od preko 30 obveznika i starešina. I ona je prošla slične pripreme, ali je njen odlazak bio odložen savezničkim bombardovanjima.

Zanimljivo je da je ljotićevska Naša borba kritikovala način izbora prvih starešina. Po pisanju lista, nije bilo moguće za tako kratko vreme obučiti buduće rukovodioce. Po mišljenju autora članka, trebalo je za prve starešine uzeti vođe Dobrovoljne radne službe koju je organizovao pokret »Zbor«, a kasnije starešine postepeno obučavati iz redova običnih obveznika. Da se radilo o stranačkoj surevnjivosti, svedoči i sumnja izneta u članku, da su kandidati za starešine izabrani po partijskoj liniji. Baš ovakvo, uskostranačko, mišljenje bilo je ono što je Nacionalna služba trebalo da prevaziđe, a što je, naravno, u uslovima međusobne borbe za što veći komad vlasti među kolaboracionističkim ministrima i činovnicima, bilo teško ostvarljivo.

Da se privuku prvi obveznici, dobrovoljcima iz Beograda je u martu 1942. godine omogućeno da obavljaju rad u samom gradu, odnosno na njegovoj periferiji. Za ostale je bilo predviđeno slanje na radove u unutrašnjost. To svedoči o tome da ni vlasti nisu bile ubeđene da će odziv na obavezno pristupanje biti potpuno zadovoljavajući, uprkos najavljenim kaznama. To se moglo naslutiti i iz produženja roka za dobrovoljno pijavljivanje u Beogradu do 16. marta 1942. godine – navodno zbog velikog interesovanja, kao i iz najave da oni koji se prekasno jave mogu biti poslati na rad i van Beograda. Da odziv nije bio prevelik svedoči i pretnja globom od 1.000 za izbeglice godišta 1915-1919, ako se ne prijave na vreme koja je objavljena desetak dana kasnije.

Ubrzo posle Beograda došlo i do osnivanja četa u Kragujevcu (gde je, kako smo videli, već ranije radila Dobrovoljna radna služba Ljotićevog »Zbora«), Smederevu (drugom Ljotićevom uporištu gde je neka vrsta dobrovoljne radne službe osnovana već u leto 1941. godine posle eksplozije skladišta municije koja je razorila dobar deo grada) i u drugim mestima, ali je broj omladinaca koji su regrutovani bio ograničen materijalnim i drugim faktorima. Tako je npr. u Leskovcu popisano 600 mladića, ali je na rad moglo biti uzeto samo 300 zbog nedostatka potrepština i prostorija za smeštaj većeg broja obveznika. Tvrdnja Akiko Šimizu da je organizovanje NSOS u Banatu, za razliku od ostatka okupirane Srbije, počelo tek sredinom 1943. godine nije tačna – već sredinom 1942. nalazimo oko 4.000 pripadnika službe zaposlenih na folksdojčerskim imanjima. Ovo je razumljivo ako se ima u vidu da je kao i »obavezni rad«, i NSOS u krajnjoj liniji služila interesima okupatora. To se videlo i po tome što je rad u radnim jedinicama koje su po selima organizovane radi obrade zemlje, računat kao odsluženje dužnosti u NSOS. Taj rad je čak bio plaćen – kao kuluk u nekim slučajevima. Bio je to dobar primer isprepletanosti više vrsta nedobrovoljnog rada, odnosno nemogućnosti da se povremeno jedan oblik prinudnog rada jasno razlikuje od drugih.

Proklamovani cilj NSOS bio je stvaranje nacionalnog jedinstva kroz rad. Rad kao mera vrednosti je u NSOS veličan u kontekstu njegove apoteoze u  sklopu celokupne ideologije srpskih kolaboracionista. Njime je trebalo zadobiti mesto u novoj Evropi. Radnoj obavezi u NSOS su podlegali svi muškarci između 17 i 45 godina, ali u praksi je to pogađalo samo omladinu. Zajednički rad je trebalo da zbliži radničku i seljačku, gradsku i seosku omladinu, bez obzira na klasne i regionalne razlike. Trebalo je da nova služba iskoristi neiskorišćenu radnu snagu omladine, posebno beogradske, i sačuva je od nepoželjnih ideoloških uticaja. Trebalo je otuđene vratiti nacionalizmu, stvoriti bolje ljude spremne da se potčine interesima organske nacionalne zajednice koju je trebalo izgraditi fizičkim radom i duhovnom obnovom. Pri tom je ovom drugom pridavan i veći značaj od rezultata samog fizičkog rada koji je viđen prvenstveno kao vaspitno sredstvo u stvaranju novog omladinca – koliko god da ni sami rezultati rada nisu potcenjivani – utoliko pre što su oni smatrani i za važno propagandno sredstvo.

Ne bez doze socijalne demagogije iznošene su tvrdnje da je omladina iz siromašnijih slojeva pravilno shvatila smisao i značaj Nacionalne službe, dok su »tatini sinovi«, deca uglednih Beograđana koje je i ratni poraz ostavio hladnima, nastojala da se izvuku i ometu rad u korist zajednice. U ovakvim tvrdnjama se uz jasnu socijalnu žaoku, krila i manje vidljiva antiurbana tendencija: zabušanti i saboteri su bili beogradski mondeni a ne gazdaški sinovi sa sela. Ponekad je to otvoreno i iznošeno. Tako je ministar prosvete Jonić na prvom ideološkom kursu za starešine NSOS govorio da je u Srbiji grad bio povlašćen a selo zapostavljano; grad je navodno prigrabio sva zadovoljstva i radosti a selu ostavio samo tegobe i tugu. Nedićeva vlada je, u skladu sa svojom seljačkom ideologijom, eto, radila da se to ispravi. Između ostalog to je trebalo postići i time što su veće i važnije jedinice Nacionalne službe regrutovane po gradovima, dok su seoske bile manje i radile su na manjim poslovima. Sem toga, seoske jedinice su stanovale kod svojih kuća, dok su gredske i mešane, varoškoseoske, najčešće odlazile na teren van svog mesta življenja. To je bio način na koji su kolaboracionističke vlasti nameravale da zatvore jaz koji je navodno postojao između sela i grada, ali se u stvari radilo o svojevrsnom zavaravanju: budući da je radna snaga hronično nedostajala, a da je planska poljoprivreda bila najviši prioritet i kolaboracionističke vlade i nemačkih okupatora, jasno je da seosku radnu snagu nije trebalo angažovati preterano i bespotrebno udaljavati od njenih imanje – utoliko pre što je ona, kao što smo videli, bila i onako preopterećena kulukom, »obaveznim radom« i obradom zemlje. To se videlo i u strukturi obveznika NSOS u kojoj su gradski omladinci bili zastupljeni sa oko 42%, iako su varošani činili samo oko 20% stanovništva Srbije.

U skladu sa maksimom da su vaspitni ciljevi važniji od ekonomskih, uz fizički rad, bila su planirana i propagandna predavanja moralnog, istorijskog i nacionalnog karaktera. Po pravilu fizički rad je obavljan pre podne, dok je popodne bilo rezervisano za predavanja, kao i sportska takmičenja i rad raznih sekcija. Osnivana su diletantska pozorišta, orkestri, horovi, sportske i folklorne sekcije i šireni drugi oblici kulturne propagande – kako među obveznicima, tako i u narodu u mestima u kojima su obveznici boravili. Bio je to s jedne strane način da se ideološki utiče na omladince, a s druge, i na lokalno stanovništvo – posebno po selima gde su druga sredstva državne propagande teško prodirala. Radi boljeg uspeha, ovakvim diletantskim družinama, folklornim grupama itd, ponekad je dodavano i nekoliko devojaka ili profesionalaca. Ovaj kulturno-propagandni aspekt, koji je bio mnogo izraženiji nego kod obveznika »obaveznog rada«, uz nešto lakše radove i kraće radno vreme, bio je osnovna  razlika između te dve forme prinudnog rada.

Zbog ideološke koncepcije koja je stajala iza celog projekta, politička strana je u javnosti bila podjednako prisutna kao i radna. Štampa je isto tako redovno izveštavala o kulturnim aktivnostima obveznika NSOS kao i o njihovim radnim rezultatima. Tako se u izveštaju o »najboljoj jedinici u Srbiji« kaže da je od više odseka njenog štaba, najvažniji bio vaspitni. Obveznicima su uz muzički program, diletantske predstave i drugo, organizovana i predavanja iz čijih naslova se jasno vidi njihovo ideološko usmerenje: »Zašto i kako smo propali«, »Jevrejstvo pre francuske revolucije«, »Jevrejstvo za vreme francuske revolucije«. Posredno ideološki bila je obojena i delatnost koja je trebalo da bude »čisto« kulturna. Tako su izvođene narodne pesme, a repertoar diletantskih obvezničkih družina morao je biti isključivo nacionalan. Posle uspešne akademije beogradskih obveznika u Narodnom pozorištu u Beogradu, pri Nacionalnoj službi je osnovano pozorišno odeljenje koje je pomagalo osnivanje pozorišnih sekcija pri radnim četama. Dve beogradske pozorišne sekcije (pomognute jednim brojem profesionalnih glumaca) slate su na gostovanja po unutrašnjosti, a po drugim mestima takođe su osnovane pozorišne družine. U leto 1942. godine, Nacionalna služba je formirala čak i simfonijski orkestar koji je snimio himnu te organizacije, »Vojska smene« za gramofonsku ploču. U tom kontekstu fizički rad je predstavljao pre svega vaspitno sredstvo, komplementarno sa ovim kulturnim aktivnostima, ili kako je jednom članku iz septembra 1943. rečeno, »nije cilj Nacionalne službe da od obveznika stvori gomilu odličnih radnika – kubikaša, nego da kroz rad formira novog srpskog omladinca, da stvori nove ljude sa drugim pogledima na društvo, zajednicu i rad.«

Što se samog fizičkog rada tiče, trebalo je da NSOS radi na isušivanju močvara (što je uz dosta propagandne pažnje u posebno velikom obimu rađeno u Mačvi), pošumljavanju goleti, asanaciji zemljišta, da pomaže u poljoprivredi (posebno na imanjima sa nedovoljno radne snage), pri obnovi porušenih mesta, izgradnji puteva, pri arheološkim iskopavanjima, izgradnji novih saobraćajnica itd. Nekad su omladinci morali da priskoče u pomoć i za tako »obične« poslove kao što je raščišćavanje snega. Pored toga, obveznici NSOS su bili angažovani i na prikupljanju lekovitog bilja, budući da su u ratnim uslovima lekovi i sirovine za njih postali deficitarni. Koliki značaj je pridavan ovoj, naizgled sporednoj aktivnosti, govori činjenica da su na sakupljanju lekovitog bilja radili  i đaci osnovnih škola, invalidi i penzioneri. U NSOS su taj posao nekad obavljali ograničeno sposobni obveznici, a organizovan je poseban Odsek za lekovito bilje koji je zajedno sa sabirnim stanicama po okružnim i sreskim mestima davao informacije sakupljačima.

Zanimljivo je da su »Zboraši« imali da prigovore i izabranim radnim ciljevima NSOS, baš kao što su prigovorili i načinu izbora prvih starešina. Vođa »Zborove« Dobrovoljne radne službe, inž. Simeon Kerečki smatrao je da izgradnja i popravka puteva nije prioritet, već da zbog mnoštva odsutne radne snage i velikih nezasejanih površina usled delovanja oružanih bandi, glavni akcenat kod manuelnog rada NSOS treba posvetiti poljoprivredi, seči drva i vađenju uglja.

Tokom prve godine svog postojanja, NSOS je delovala kroz 10 stalnih radnih grupa i 15 samostalnih četa. Zimi je bilo aktivno 13 četa i dve grupe, a postojale su i 124 lokalne seoske čete. Radilo se uglavnom na zemljanim radovima i okopavanjima bašta, kao i na prikupljanju lekovitog bilja. Pored ovih uglavnom lakših radova (obveznici su radili pre podne, a popodne su imali političku nastavu), X radna grupa iz Bora je pripremala teren i materijal za izgradnju baraka za firmu Polenski i Celner (Polensky und Zöllner) koja je bila angažovana oko Borskog rudnika. Godine 1943. postojalo je 13 radnih grupa, 27 samostalnih četa, 12 samostalnih vodova i 147 seoskih četa. Za devet meseci rada te godine ove jedinice dale su 4.872.739 radnih sati, a NSOS je tokom 1942. i 1943. godine dala 9.323.811 radnih sati.

Izmenom Uredbe o NSOS od 13. marta 1942. godine, u februaru 1944, NSOS je reorganizovana i preimenovana u Nacionalnu službu rada. Umesto vremešnog i  bolešljivog Đure Kotura, za rukovaoca je postavljen njegov dotadašnji zamenik, prof. Milorad Marčetić. Uprava je bila podeljena na Štab i Ekonomsko odeljenje. Rukovodna služba se delila na Organizaciono odeljenje, Odeljenje nastave i vaspitanja i Sanitetsko odeljenje. Ona je tada proglašena za čisto omladinsku organizaciju čiji je cilj bio da uz nacionalni duh, razvije i poštovanje fizičkog rada.  Ona je viđena kao priprema za pravu službu rada koju je trebalo organizovati. Usled izmenjene ratne situacije, njeni zadaci su, međutim, sve više usmeravani na raščišćavanje ruševina od savezničkih bombardovanja. Po Nemce i kolaboracioniste sve nepovoljnija ratna situacija je uz angažovanje sve mlađih godišta na »obaveznom radu« uslovila i da je deo omladinaca iz Nacionalne službe prelazio u Srpsku državnu stražu, dok su u Nacionalnoj službi ostajali da rade omladinci od 14-15 godina.

Pored rada na lokalnim radilištima, jedan broj obveznika NSOS je, kao što smo videli, slan i u Bor i na druga radilišta »obaveznog rada« što još jednom pokazuje koliko je u praksi bila fluidna granica između pojedinih formi neslobodnog rada. Ipak, pri slanju u Bor, prednost je trebalo davati ljudima iz opština gde nisu bile organizovane jedinice NSOS ili gde se ljudi nisu mnogo odazivali u tu službu ili su je vršili nemarno. Srpska državna straža je konstatovala da je organizovanje NSOS naišlo na potpuno nerazumevanje i ogorčenje kod omladine u Knjaževcu i Negotinu. Neodazivanja i pokušaja izbegavanja službe u NSOS bilo je čak toliko da je to u nekoliko navrata zabeležila i kontrolisana štampa.

Iako su vlasti tvrdile da NSOS nije bio kuluk, nego patriotska dužnost, obveznici su angažovani baš na poslovima koje su inače obavljali kulučari. Zato nije slučajno zaprećeno odgovarajućim posledicama svima koji se ne bi odazvali. Mogli su izostati samo ljudi neophodni za održavanje poljoprivrdnih domaćinstava i oni sa drugim jako dobrim, opravdanim razlozima. Sem toga, bez odsluženja roka od bar šest meseci u NSOS nije se mogao upisati fakultet ili dobiti službeničko mesto. Kao mamac onim Beograđanima koji bi se prvi »dobrovoljno« javili u NSOS, 1942. nuđena je perspektiva da će raditi u gradu i oko njega. To svedoči o tome da ni vlasti nisu bile ubeđene da će odziv na obavezno pristupanje biti potpuno zadovoljavajući, uprkos zaprećenim kaznama.

SNOS se suočavala sa nedostakom odeće i obuće za obveznike i neadekvatnim smeštajnim kapacitetima. Pored toga, nedostajala je i hrana pre žetve i krajem 1942. godine, što se delom probalo rešiti sopstvenom proizvodnjom. Samo 70% obveznika je 1942. godine dobilo radno odelo zbog nedostatka materijala, ali su svi bili snabdeveni obućom. Nedostajao je i alat, što je otežavalo rad. Pored toga, budući da je veliki deo obveznika činila gradska omladina, trebalo je dosta vremena dok se ona navikla na teški fizički rad. Jedinice kojima bi ilegalni odredi pokrali i inače deficitarnu opremu, bile bi 1944. godine rasformirane.

Životni uslovi obveznika Nacionalne službe razlikovali su se od onih pod kojima su živeli obveznici »obaveznog rada«. Glavna razlika je bila u obimu radova koji su izvođeni, i s tim u vezi, koncentracijom radne snage na pojedinim mestima. Dok je u Boru, Kostolcu i oko njih često samo u jednoj baraci spavalo preko sto obveznika, omladinci u NSOS su radili u mnogo manjim grupama – četama ili vodovima, a po svemu sudeći, najčešće nije bio obezbeđen tako masovan smeštaj. Obnova je pisala da je oko 350 obveznika u Obrenovcu bilo smešteno u velikim lepim zgradama, u prostranim i svetlim sobama. Da sve nije bilo baš tako ružičasto, vidi se iz drugog napisa istog lista: prilikom svoje posete Obrenovcu zamenik rukovaoca Nacionalne službe, prof. Marčetić, saslušavši žalbe obveznika »učinio je sve što je potrebno da obveznici dobiju higijenski smeštaj i zdravu hranu.« U Valjevu su 1943. godine obveznici bili smešteni u kasarni.  Međutim, za smeštaj u objektima od čvrstog materijala, posebno za veći broj obveznika obično nije bilo uslova, pa se može slobodno reći da je smeštaj često bio improvizovan. Tako za obveznike koji su u leto 1942. godine obavljali melioracione radove u Posavini, saznajemo da su bili smešteni u šatorima i pod nadstrešnicama što »omogućuje omladincima stalno život na čistom vazduhu« – što je reporter režimske Obnove hteo da predstavi kao pravu blagodet za gradsku decu iz Čačka i Beograda. Kod sela Slepčevića u Mačvi obveznici su bili smešteni u kolibama od pruća koje su sami ispleli. Kolibe su bile pokrivene slamom, a omladinci su svoj logor nazvali robinzonsko naselje. I drugi obveznici u Mačvi smešteni su na sličan način. Tristo beogradskih obveznika koji su gradili nasip u Gradištanskom ritu, bilo je smešteno na dva šlepa, a spavali su u nosiljkama. Ovo bi značilo da je na svakom šlepu u proseku bilo smešteno 150 omladinaca, ali se iz dopisa ne vidi da li su oni bili podeljeni na neku vrstu kabina ili su svi obveznici noćili u jednoj prostoriji (što je verovatnije). Za one obveznike NSOS koji su poslati u Bor, treba pretpostaviti da su bili smešteni i tretirani kao i ostali »obavezni radnici« tamo.

Što se hrane tiče, o njoj u dirigovanoj štampi takođe nalazimo sporadični pomen. U nekim napisima se tvrdi da je ona bila dobra i obilna, dok se iz nekih vidi da ipak nije uvek i svuda bilo tako. Ovo je dovodilo do glasina o lošem smeštaju i ishrani, što su nadležni, naravno, demantovali. Ipak, i sam zamenik rukovaoca, Marčetić u septembru 1942. godine morao je u selu Skela i u Obrenovcu da interveniše da se poboljša ishrana ili da se uvede četvrti obrok. Ako se zna da su doručak činile kafa (naravno ne prava!) ili čaj, onda je jasno da je za poboljšanje ishrane bilo itekako prostora. Javno se tvrdilo i da se o zdravlju obveznika vodila briga: navodno su svake nedelje vršeni lekarski pregledi da bi se utvrdilo da li su obveznici i dalje sposbni za rad. U nekim člancima je izričito istican povoljan uticaj rada u NSOS na zdravlje obveznika: »Za svega nekoliko meseci nestalo je onih zakržljalih i tromih mladića, čiji broj, istina, nije bio velik. Svi su oni sada snažni, veseli.«

Za rad koji je obavljan i službena propaganda tvrdila je da nije lak, ali on nipošto nije bio tako iscrpljujući kao na »obaveznom radu«. Obveznici NSOS su obično radili šest do sedam sati, dok je popodne bilo posvećeno predavanjima, sekcijama, sportu i drugarskim večerima. Bilo je ovo u skladu kako sa uzrastom obveznika, tako i sa ideološkopropagandnim ciljevima Nacionalne službe. Zbog toga verovatno većina obveznika sa tih radnih letovanja nije ponela tako loše uspomene kao »obavezni radnici« iz Bora i okoline. Ovu pretpostavku bi, međutim, tek trebalo ispitati. Što se seoskih jedinica NSOS tiče, ima naznaka – koje bi takođe trebalo dalje istražiti – da su neke postojale samo na papiru, tj. da nisu radile ništa. Razlozi su svakako bili nedostatak vremena i radne snage, odnosno drugačiji prioriteti obveznika i njihovih porodica (a možda i opština.)

Na osnovu dostupne dokumentacije, teško je reći koliko je ukupno ljudi bilo angažovano u NSOS tokom rata. Za prvu godinu njenog postojanja, o kojoj ima najviše podataka, u štampi se sredinom 1942. spominjao broj od 7.000 odnosno od 9.000. U službenom izveštaju NSOS za tu godinu se kaže da je kroz 196 četa prošlo 21.300 omladinaca, od ukupno 184.041 obveznika. U oktobru 1943. godine, objavljen je podatak da je do tada u 308 četa, 11 vodova u sastavu radnih grupa, samostalnim četama, zimskim četama, baštenskim vodovima (koji su uzgajali povrće za potrebe same NSOS)  bilo angažovano 32.066 omladinaca, ali nije sasvim jasno da li se taj podatak odnosi samo na tu godinu ili i na prethodnu. Sa kraja 1943. godine imamo podatak da je tokom 1942. i 1943. godine kroz Nacionalnu službu prošlo 18.000 mladića iz grada i 25.000 sa sela. To znači da je gradska omladina bila nesrazmerno prezastupljena u ovoj organizaciji: gradsko stanovništvo činilo je oko 20% stanovništva Srbije, a varoška omladina je po ovim podacima činila oko 42% obveznika NSOS. Kao što je rečeno, ovo je bilo uslovljeno većim angažovanjem seoske radne snage, kako u poljoprivredi, tako i za kuluk, što je dovodilo do toga da se za Nacionalnu službu u većem procentu angažuju gradski mladići. Kao što je već napomenuto, osim iskorišćavanja njihove radne snage, bio je to način da se oni odvoje od štetnih političkih i ideoloških uticaja i da se prevaspitaju u skladu sa postulatima nove vladajuće ideologije.

Nije jasno u kojoj meri je broj stvarno radno angažovanih zavisio od organizacionih i materijalnih mogućnosti same organizacije da ih regrutuje, a u kojoj meri od (ne)spremnosti omladinaca da se odazovu pozivu. Treba pretpostaviti da su u igri bila oba faktora. Takođe treba pretpostaviti da je vremenom, kako je slabila okupatorska vlast, opadao i odziv u NSOS, baš kao i na »obavezni rad«. U svakom slučaju, NSOS je trebalo da bude rezervoar rezervne radne snage za »obavezan rad« i nacionalnovaspitna ustanova koja je trebalo da omladinu oblikuje u poželjnom duhu. Ideološka indoktrinacija je trebalo da olakša eksploataciju fizičkog rada omladinaca koja je počinjala da se sprovodi već u srednjoj školi. Ipak, NSOS je ostala samo pomoćna služba u koju se slivao višak radne snage koji nije mogao da bude iskorišćen na »obaveznom radu«, kuluku ili u planskoj poljoprivredi. Videli smo da je vremenom taj »višak« postajao sve manji, odnosno da se pretvarao u »manjak«, tako da su za NSOS angažovana sve mlađa godišta, baš kao i za »obavezni rad« na koji su pozivani i sve mlađi i sve stariji.

Vrlo rano određeni oblici prinudnog rada uvedeni su i za najmlađe, tj. učenike srednjih i građanskih, a nekad čak i osnovnih škola. Ministar prosvete i vera Velibor Jonić je već krajem 1941. godine najavio stvaranje đačke radne službe. Prilikom osnivanja NSOS on se sporazumeo sa rukovaocem Nacionalne službe Koturom da đaci srednjih i njima ravnih škola ne budu pozivani na odsluženje roka u NSOS. Međutim, pod izgovorom da bi i oni mogli da sarađuju na obnovi zemlje i da bi se njihova snaga korisno upotrebila, ministar je nameravao da im organizuje đačku radnu službu – rad u kojoj ne bi oslobađao od kasnijeg služenja u NSOS! Nije se radilo ni o kakvoj poštedi za đake, već očito o žalji ambicioznog Jonića da uveća svoju bazu moći stvaranjem sopstvene radne službe. Izgleda da đačka radna služba nije osnovana kao formalana organizacija, ali su đaci uprkos tome korišćeni za fizičke poslove. Kada je uvedena planska poljoprivreda, ministar Jonić je naredio nastavnicima i učenicima da od svojih opština traže parcele koje bi obrađivali. U pitanju su bili uglavnom povrtarski radovi, a prinosi su korišćeni za đačke kuhinje ili za prodaju, s tim što je novac zarađen na ovaj način korišćen za pomoć siromašnijim đacima. Radilo se u vreme kad nije bilo nastave, a samo u Beogradu je u maju 1942. godine na toj vrsti poljoprivrednih radova bilo angažovano 18.000 učenika. Za razliku od službe u NSOS i »obaveznog rada«, u đačkoj radnoj službi bile su angažovane i devojke.

Folksdojčeri koji su u Banatu izgrađivali svoje paralelno društvo, imali su, uz ostale nacionalne organizacije (Deutsche Mannschaft za muškarce, Deutsche Frauenschaft – za žene, Deutsche Jugend – za omladinu) i svoju radnu službu koja je bila pandan Nacionalnoj službi za obnovu Srbije. Ona je po prvi put delovala u proleće 1940. godine prilikom poplave u Novom Sadu i u jesen te godine kada su folksdojčerski dobrovoljci (uz pomoć iz Rajha) organizovali prolazne logore za Nemce koji su se iseljavali iz Besarabije . I tada, kao i tokom rata, ona je, baš kao i u slučaju NSOS imala snažnu ideološku notu – samo s dakako drugim nacionalnim predznakom. Pripadnici Nemačke službe rada (Deutscher Arbeitsdienst) su radili na popravljanju puteva, sakupljanju letine, regulisanju vodotokova, skupljanju lekovitog bilja. Za razliku od NSOS u nju su pozivane i devojke. Poslepodneva su bila rezervisana za ideološka predavanja. Po službenom tumačenju cilj je bio razviti kod omladine poštovanje prema fizičkom radu – što je budući da je 80% banatskih Švaba živelo na selu, a da se i deo varoškog stanovništva  bavio poljoprivredom bilo izlišno – drugarstvo, zajdeništvo, ali i nadoknaditi ono što nije moglo da se nauči u srpskim državnim školama. Jedan od važnih ideoloških ciljeva bilo je prevazilaženje klasnih podela koje su postojale među švapskim stanovništvom. I u tome je postojala sličnost sa ideološkim uzorima iz Rajha, ali i sa SNOS. Po vođi »Nemačke narodne grupe u Banatu i Srbiji«, dr Sepu Janku (Sepp Janko), silom prilika vršena je i površna vojna obuka, a učilo se i o higijeni – ličnoj i rasnoj – kao i o prvoj pomoći. Slobodno vreme je bilo ispunjeno sportom, igrama, pevanjem i tečajima za dopunsko obrazovanje.  Za razliku od NSOS, posebna pažnja je posvećivana indoktrinaciji devojaka – koje je trebalo izvući iz kućne povučenosti i uključiti u naciju. Na početku su postojala četri ženska logora sa 60 do 100 devojaka, i četri muška sa po 120 omladinaca. Oni su uživali materijalnu potporu Radne službe Rajha, koja je po Janku, čak htela da pripoji folksdojčersku radnu službu. Folksdojčerske vođe su to odbile jer su navodno želele da DAD opstane i posle rata, bez obzira na to kojoj državi (Mađarskoj, Srbiji, Rumuniji) će Banat pripasti.Janko je u svojim apologetskim memoarima tvrdio čak da je rukovodstvo »Narodne grupe« Nemačkom službom rada htelo da odloži odlazak omladinaca u Waffen-SS. Međutim, ako se ima na umu koliko je Janko bio predusretljiv prema SS kada je trebalo organizovati diviziju »Princ Eugen«, njegova tvrdnja ne deluje uverljivo. Naprotiv, očigledno je da se radilo o sastavnici nacističkog koncepta nacionalne zajednice u kojoj je uloga pojedinca bila beznačajna, odnosno gde je on bio podređen interesima »narodne zajednice« – naravno, onako kako su ih tumačile vođe. To se odnosilo kako na rad, tako i na rat, a i SNOS je u krajnjoj liniji bila samo varijacija ovakvog ideološkog koncepta.

Pored Namaca, još jedna manjinska etnička grupa je imala svoju radnu službu. Radilo se o Rusima koji su u Beogradu organizovali svoju minijaturnu radnu službu. Oni su u maju 1942. godine od beogradske opštine na Banjici dobili 12 (po drugim podacima 14) hektara koje je trebalo da obrađuje ruska radna služba. Ona je obuhvatala obveznike od 14 do 60 godina. Bilo je predviđeno da se radi po šest dana, a postojala je i mogućnost plaćene zamene. Kao i đaci, Rusi su se bavili baštovanstvom gajeći kupus, paradajz, krastavce, bostan, boraniju, krompir, zelje itd. Njihovi proizvodi su prodavani u Ruskom domu a prihod je išao u dobrotvorne svrhe. Iako nismo došli do više podataka o ovom obliku neslobodnog rada, jasno je da se on dobro uklapao u društveno poželjne obrasce ponašanja i organizovanja, udovoljavajući istovremeno kako potrebi za proizvodnjom više hrane (koja je bila svima zajednička), tako i mogućnosti da se i na ovakav način čuva nacionalna posebnost.

 

Previous Section | Content | Next Section