Specifics of ‘’Mandatory labour’’ in occupied Banat, as a special part of occupied Serbia are depicted in this section. Importance of this kind of forced labour has been presented especially for agriculture and some special work tasks such as building of Vrsac airport.

»Obavezni rad« u okupiranom Banatu

Pošto smo u prethodnim poglavljima videli kako je izgledao »obavezni rad« u Srbiji, sada ćemo se osvrnuti na »obavezni rad« Banatu. On je imao svojih specifičnosti, baš kao što je i okupacioni režim u Banatu imao svojih posebnosti. On se, međutim, u celini, svojim glavnim crtama uklapao u opštu šemu prinudnog rada u okupiranoj Srbiji i bio sa njom povezan: prinudni radnici iz Banata su  slani u Srbiju i obrnuto. Ovo je bilo logično jer je okupaciona vlast u Banatu, uprkos lokalnim specifičnostima, činila deo nemačkog okupacionog sistema u Srbiji kojim se neposredno upravljalo iz Beograda. Ipak, geografski s njima povezane ekonomske osobine, sastav stanovništva, organizacija vlasti i mesto pojedinih etničkih grupa u nacionalnoj hijerarhiji, učinili su da se »obavezni rad« u toj pokrajini sprovodi na nešto drugačiji način nego u ostatku Srbije. O kaznenom aspektu prinudnog rada je već bilo reči. Videli smo da se on za privredne i političke prestupe u suštini nije razlikovao od onog u drugim delovima okupirane Srbije. U ovom poglavlju ćemo se pozabaviti »obaveznim radom«, koji je predstavljan kao građanska obaveza, iako je u stvari imao gotovo sve karakteristike prinudnog rada u smislu definicije iznete na početku ove knjige.

Služba obaveznog rada u Banatu uvedena je ranije nego u Srbiji. Uredbu o tome je izdao podban Sep Lap već u oktobru 1941, dakle u vreme kada se u Beogradu tek razmatralo uvođenje »obaveznog rada«. Ovom uredbom je obuhvaćeno sve muško stanovništvo staro između 18 i 45 godina. Radilo se na podizanju puteva, mostova, kopanju kanala za odvodnjavanje i navodnjavanje itd. Služba je mogla trajati do šest meseci. Na taj način su folksdojčerski vlastodršci prvi sproveli meru koja se pripremala za celu Srbiju. Nije poznato u kojoj meri je ona bila inspirisana onim što se spremalo u Beogradu, ali je gotovo sigurno da nije mogla biti uvedena bez odobrenja nadležnih nemačkih vlasti iz Beograda. Ona je po obliku radova, međutim, više ličila na  poslove koji su odrađivani kulukom nego na ono što je postao »obavezni rad« u ostatku Srbije.

Do uvođenja »obaveznog rada« u pravom smislu reči u Banatu došlo je  u slično vreme kada i u Srbiji (u proleće 1942.), iako ne iz sasvim istih razloga: u Srbiji je pre svega trebalo obezbediti rudare za Bor, Kostolac i druge rudnike kao i za gradilišta oko njih, dok se od Banata gde nije bilo rudnika, očekivao izvoz poljoprivrednih proizvoda. Tu je trebalo obezbediti radnu snagu za poljoprivredne radove koja će zameniti folksdojčere koji su regrutovani u Vafen SS diviziju »Princ Eugen« koja je osnovana početkom te godine. Pored toga, obveznici su korišćeni i za izgradnju i popravku puteva, prokopavanje i čišćenje kanala itd, a neki su slati i na rad u Srbiju. Radnici su imali pravo na nadnicu. Tokom rata izdato je oko 40 uredbi, naredbi, raspisa i pravilnika o »obaveznom radu«, a u osnovi svih tih akata je stajala Uredba srpske vlade o obaveznom radu i ograničenju slobode zapošljavanja od 14. decembra 1941. godine. Na osnovu nje je okružni načelnik Banata u junu 1942. godine izdao Naredbu o mobilizaciji određenih radnika radi radne obaveze i korišćenju mobilisanih radnika (Anordnung über die Mobilisierung bestimmter Arbeiter zwecks Arbeitspflicht und Einsatz der mobilisierten Arbeiter), da bi se nadoknadio manjak radne snage u industriji važnoj za rat i u poljoprivredi. I u Banatu je kao svojevrsna podrška »obaveznom radu« osnovana Nacionalna služba za obnovu Srbije. Najveći deo radne snage isprva je upućivan u poljoprivredu. Rad u njoj je regulisan naredbom od 10. maja 1942. o Poljoprivrednoj radnoj službi. Nije postojala mogućnost plaćene zamene. Bilo je određeno da se radi u grupama po 45 do 60 dana, a rad za tu godinu se računao kao rad u Nacionalnoj službi za obnovu Srbije. Bile su predviđene nadnice, a u slučaju kršenja naredbe globe ili prinudni rad od 5 do 60 dana. Radna snaga mobilisana na ovaj način je korišćena na imanjima porodica čiji su članovi bili na vojnoj dužnosti, ili su zarobljeni ili poginuli. Radnike su koristili predsednici opština, beležnici i sreski načelnici, a poslodavci su sklapali ugovore sa radnicima. Kazne su pretile i gazdama koje bi grubo postupale sa radnicima. Obavezni rad za nenemce je pravdan time što oni nisu služili u vojnim jedinicama. U Banatu je formalno ograničen, ali je vremenom imao tendenciju produženja sa 45-60 dana 1942. godine, na 138-190 dana 1943. godine, i na 210 dana 1944. godine. U praksi su se broj nedelja i radno vreme razlikovali od opštine do opštine. Radnik nije mogao napustiti radno mesto dok mu ne bi stigla zamena. Kao i u Srbiji, one su često dolazile sa zakšnjenjem. Nemačke porodice kod kojih su obavezni radnici bili raspoređeni morale su sa njima dobro postupati. Pored toga gazde su morale hraniti radnike, prati im odeću, obezbediti im smeštaj i plaćati lečenje do 200 dinara. Od maja 1943. troškove za to je snosilo okružno načelstvo. Nepridržavanje ovih odredbi od strane gazda je donosilo opasnost od globe i oduzimanja radnika. Uprkos tome, mnoge gazde nisu dobro postupale sa dodeljenim im radnicima, što je bio jedan od razloga njihovog masovnog bega koji ni kazne prinudnog rada (po odsluženju »obaveznog«) koja je uvedena u martu 1943, ni kazna batinanja nisu mogle da spreče.

Godine 1942. na folksdojčerskim imanjima je radilo 13.500  nenemaca. U martu 1943. godine, okružni načelnik Lap ponovo je izdao naredbu o upućivanju na »obavezni rad« svih muškaraca i žena između 16 i 60 godina čija radna snaga nije potpuno bila iskorišćena na njihovim imanjima ili u preduzećima. Njih je trebalo zaposliti na tuđim gazdinstvima ili u preduzećima. Ova naredba je zamenjivala standardni ugovor o radu, a nadnice je trebalo da budu standardne ili kao u mestu rada. Trebalo je da radnu snagu dobiju vitalne privredne grane sa manjkom radne snage. Od notornih alkoholičara, neradnika, asocijalnih tipova, kažnjenika i Cigana trebalo je organizovati posebne radne birgade za javne radove. Trebalo je da budu plaćeni po sposobnosti (sic), sem osoba na prinudnom radu. Prednost pri dodeli radne snage su imala domaćinstva čiji su članovi bili u vojsci, a mogla su dobiti onoliko radnika koliko je porodica dala vojnika. Gde su članovi porodice bili u zarobljeništvu, radna snaga se mogla dobiti samo ako u porodici ili preduzeću nije imao ko da radi. U obzir su uzeti uglavnom momci od 17 do 25 godina, a bili su oslobođeni činovnici, đaci koji su redovno pohađali školu, godinšnje poljoprivredne sluge i jedini hranioci. Obveznici su imali pravo na sniženu kiriju, hranu, odeću i pranje veša i lekarsku negu. Ko je radio u svom odelu, dobijao je naknadno za to odštetu u novcu. Obveznici su imali pravo na besplatan prevoz do mesta rada i nazad, a sve to je trebalo da se finansira iz Fonda Okružnog načelstva za plansku privredu. Kazne za nepoštovanje ove naredbe bile su globa ili prinudni rad do 20 dana.  Slična naredba je izdata i 31. januara 1944. za tu godinu. Kao i u Srbiji bekstva sa rada su bila brojna, a gonjenje nedovoljno energično zbog nedostatka policijskog personala. Da se stane na put bežanju okružni načelnik Lap je u januaru 1944. godine uveo kažnjavanje sa dve godine prinudnog rada, globom, ili sa obe ove kazne. Uprkos tome, u martu 1944. više stotina obveznika se nije odazvalo pozivu na rad, pa je Okružno načelstvo zatražilo njihovo policijsko privođenje.

Iako su ratnoprivredne mere Rajha u Srbiji uvedene 20. marta 1943, u Banatu je to objavljeno tek u septembru te godine. Prva uredba o njihovom sprovođenju se ticala Nemaca iz Rajha i folksdojčera, i uvela je radnu obavezu za nemačke muškarce stare od 16 do 65 godina i žene od 17 do 45 godina. Izuzeta su bila lica potpuno zaposlena u poljoprivredi, javni činovnici, kler, đaci i zavodski pitomci nesposobni za privređivanje, trudnice i majke predškolske dece ili sa bar dva deteta ispod 14 godina. Okružni načelnik Sep Lap je propisao da samo sreski načelnici, njihovi zamenici, varoški gradonačelnici, zamenici gradonačelnika ili nemački predsednici opština mogu odrediti radnu obavezu za folksdojčere. Ovime se htela naglasiti nezavisnost folksdojčera od srpskih vlasti u Beogradu i srpskog dela činovništva u Banatu. S druge strane, pokazivalo se da formalno ni Nemci nisu bili izuzeti od »obaveznog rada«, tj. da biti Nemac nije samo povlastica, već da je to podrazumevalo i obaveze. Što se Mađara tiče, oni su kao što smo videli, takođe bili obavezni na radnu službu. Njihov vođa baron Tibor Talian (Tallián) se u avgustu 1942. godine sporazumeo sa nemačkim vlastima da se banatski Mađari više ne šalju na rad u Srbiju, ali nemački organi to nisu ispoštovali.

Već od leta 1941. za nemačku omladinu je postojala Radna služba omladine (Arbeitsdienst der Jugend) sa rokom od 6 meseci. Te godine je više desetina omladinaca i omladinki pomagalo pri žetvi radeći oko mesec ipo dana. Naredne godine je radilo preko 800 mladih, a pri tom su devojke bile traženije od momaka. Te godine je omladinski rad u poljoprivredi postao obavezan, ali su mnogi odbijali da se odazovu – između ostalog jer su njihovi očevi bili u vojnoj službi pa nije imao ko da obradi njihova sopstvena imanja. Da bi se povećao radni entuzijazam, omladini su držana propagandna predavanja u pripremnim logorima. Posle uvođenja ratnoprivrednih mera, tokom naredna dva meseca za omladinsku radnu službu su regrutovana tri godišta.

Uz prinudnu obradu folksdojčerskih imanja i radove na putevima i kanalima, banatsko stanovništvo je od sredine 1943. godine moralo da daje radnu snagu i za aerodrome koje je Luftvafe nameravala da izgradi u Banatu usled potiskivanja sa Istoka i  Jugoistoka. Bilo je predviđeno da se izgrade ili prošire aerodromi u Ečkoj, Pančevu, Kovinu, Alibunaru, Beloj Crkvi, Vršcu i Botošu. Samo je za Ečku bilo potrebno 4.000 nekvalifikovanih i 600 stručnih radnika. Već u septembru 1943. poslato je 1.200 običnih i 250 stručnih radnika. Da bi se nabavila potrebna radna snaga razrezana je obaveza na gradska poglavarstva u Bečkereku i Kikindi i na sreska načelstva u Modošu, Novom Bečeju, Kovačici i Novom Kneževcu. Lokalne vlasti je trebalo da pošalju odgovarajuće brojeve radnika i da ih zamene posle tri odnosno šest meseci, po mogućnosti iz redova gradskog tj. nepoljoprivrednog stanovništva, budući da je poljoprivreda bila glavna privredna grana u pokrajini, a istovremeno i privredna grana koja je okupatorskim vlastima bila najvažnija jer su od nje očekivani viškovi hrane.  Na obavezni rad, bar kao stručna radna snaga  slati su i folksdojčeri, koji takođe nisu mogli biti otpušteni bez odgovarajuće zamene. Kao i u Boru, radove na izgradnji aerodroma je izvodio ceo niz uglavnom nemačkih preduzeća. Radilo se 10-12 časova na dan uz platu od 20-50 dinara. Kasnije je nadnica išla i do 100 dinara, ali u vreme kada su nadnice na slobodnom tržištu dosezale 400-500 dinara. I ovde je bilo žalbi za zakidanje i tako malih plata. Sem toga, od nadnica su se oduzimale sume za ishranu, razne takse i poreze.

Glavno radilište ove vrste bio je aerodrom u Ečkoj, kroz koji je tokom 1943. i 1944. godine po proceni Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača prošlo 20.750 prinudnih radnika. Među njima je bilo i oko 2.000 italijanskih interniraca. Za razliku od Bora i drugih velikih radilišta u Srbiji na kojima je radio jako mali broj žena (i to uglavnom u svojstvu kuvarica i spremačica), u Banatu je zabeleženo dosta slučajeva da su žene izvodile teške građevinske radove, ili da su bile zaposlene u poljoprivredi oko aerodroma. Jedan deo žena je, međutim, na te radove slan po kazni, odnosno one nisu bile »obavezne« već prinudne radnice, ali je to bila jasna posledica nedostatka radne snage. Druge su takođe slane da rade na aerodromima, ali kao čistačice, pralje itd. I deo muške radne snage koja je radila na aerodromima bio je poslat tamo po kazni. Postupak sa radnicima bio je strog: i tu su na dnevnom redu bile psovke, pretnje i batine. Sam rad bio je naporan – 9-12 sati dnevno, a nekad i više od toga. Kao i u Boru, plate su bile male. Radnici iz okolnih naselja su spavali kod svojih kuća i obično radili manji broj sedmica od radnika dovedenih sa strane. Ovi su pak, bili smešteni po šupama, barakama ili po seljačkim kućama u sobama bez prozora. Higijenski uslovi su bili vrlo loši pa su mnogi ubrzo dobili vaške. Zbog teškog rada, slabe hrane i nehigijene mnogi su poboljevali, ali su lekari uglavnom odbijali da im daju poštedu, kao tobožnjim »simulantima«. Zbog svega ovoga, već od septembra 1943. veliki deo obveznika se nije javljao na rad, pa je okružni komandant kapetan Amelung iz Bečkereka tražio da se primene stroge mere (globa, zatvor, robija,  pa čak i smrt) koje su predviđali članovi 30 i 31 Naredbe vojnog zapovednika od 28. jula 1943. godine.

U Beloj Crkvi se od 1943. godine radilo na proširenju malog aerodroma nekadašnje jugoslovenske vojske. Za rad je korišćeno srpsko stanovništvo grada i okolnih sela. Nekvalifikovani radnici su radili bez naknade, a majstori za vrlo male plate. One koji bi izostali sa rada, policija bi privodila. O drugim gradilištima aerodroma nismo pronašli podatke, ali treba pretpostaviti da je situacija na njima bila slična. Ukupan broj »obaveznih« i prinudnih radnika u Banatu tokom Drugog svetskog rata teško je proceniti jer za to nedostaju izvori. Anketna komisija za Banat našla je ukupno 2.880, što je svakako premalo, čak i ako je procenjeni broj za gradilište aerodroma Ečka od 20.750 možda previsok. Razni oblici prinudnog rada u Banatu bili su suviše sveobuhvatni, uključivali su delom i folksdojčersko stanovništvo, tako da broj od 2.880 oštećenih (čak i ako se oduzmu folksdojčeri koje Anketna komisija sigurno nije popisivala) izgleda premali.

Iako je sistem »obaveznog rada« u Banatu imao svoj pandan u Srbiji, među njima je postojala razlika. U Srbiji je glavni vid »obaveznog rada» bilo slanje na rad u Bor, Kostolac ili na gradilišta oko njih. Radilo se u velikim grupama za (uglavnom nemačka) preduzeća, a radnici su bili smešteni po logorima. S druge strane, u Banatu je, zbog odlika lokalne privrede, glavni rad obavljan na folksdojčerskim imanjima koja su mogla dobiti najviše nekoliko obaveznih radnika – zavisno od toga koliko članova porodice je bilo odsutno na vojnoj službi.  Radovi na gradilištima za potrebe Vermahta i Luftvafe su bili sporedni iako su angažovali veće grupe radnika. U tome je ležala glavna razlika: većina »obaveznih radnika« u Banatu je »zamenjivala« odsutnu folksdojčersku radnu snagu, dok su u Srbiji obveznici popunjavali radna mesta koja se nisu mogla popuniti slobodnim ugovaranjem na tržištu rada. Deo obveznika je tu upućivan i iz Banata. Treba pretpostaviti da je rad na banatskim imanjima, čak i kod loših gazda, bio snošljiviji nego u rudnicima i na gradilištima u Srbiji: ljudi su radili poslove na koje su često već bili navikli kod svojih kuća, a koji nikad nisu mogli biti tako teški kao rad u rudniku ili na gradilištu pod oružanom stražom. Treba pretpostaviti i da su smeštaj, hrana i uopšte životni uslovi na privatnim imanjima (bar u većini slučajeva) bili bolji nego po logorima u Srbiji. Ovo pitanje, međutim, zahteva dalje istraživanje. Činjenica je da je – uz primenu mašina, kvalitetnijeg semena i veštačkog đubriva – baš zahvaljujući radu obveznika »obaveznog rada«, obim poljoprivredne proizvodnje u Banatu mogao biti povećan, uprkos tome što je 17% folksdojčera bilo pozvano pod oružje.

Rad u poljoprivredi, međutim, nije bio jedini vid obaveznog rada u Banatu. Kao što smo videli, radilo se na izgradnji aerodroma, transportu (kuluk kolima), utovaru i istovaru – npr. železničkih šina i pragova, delova za konstrukcije mostova itd. u pančevačkom pionirskom parku, ili na istovaru žita u pančevačkom mlinu.

 

Previous Section | Content | Next Section