Introduction contains the list of sources used in the book and explains the reasons for researching the subject of forced labour in Serbia 1941-9144. The book presents different aspects of forced labour and the introduction details some aspects that show that forced labour in. Serbia needs o be researched and comprehended as a part of a system spanning all areas under Nazi control.

Uvod

Prinudni rad u Trećem rajhu i tokom Drugog svetskog rata je tokom protekle dve decenije došao u žižu interesovanja istraživača, napose u nemačkoj istoriografiji. Tvrdnja koja se u toj istoriografiji može naći, da se o prinudnom radu u istočnoevropskim zemljama pod nemačkom vlašću zna jako malo, u slučaju Jugoslavije i Srbije samo je  delimično tačna. Veći broj srpskih i nemačkih autora je u okviru širih radova o Drugom svetskom ratu na prostoru Srbije i Jugoslavije u većoj ili manjoj meri dotakao i temu različitih vidova prinudnog rada. To je, međutim, činjeno sporadično i fragmentarno. Obuhvaćeni su samo pojedini oblici prinudnog rada, a najveća pažnja je posvećena Borskom rudniku. On je i predmet jedine srpske monografije čije je težište na prinudnom radu (a ne na zatvorima, logorima i ostalim oblicima prinude), a koju je 1989. godine objavio Tomislav Pajić. I ova monografija se samo jednim delom bavi prinudnim radom, dok je dosta prostora posvećeno položaju radničke klase pre Drugog svetskog rata, aktivnostima Komunističke partije Jugoslavije, te partizanskog i četničkog pokreta tokom okupacije. Time se ona u osnovi uklapa u tradicionalnu jugoslovensku istoriografiju o »Narodnooslobodilačkoj borbi«.

Zbog toga je tačnije reći da se u nemačkoj istoriografiji jako malo zna o prinudnom radu u Srbiji iz dva razloga. Jedan je subjektivan i svodi se na nepoznavanje srpske, jugoslovenske, ali delom i nemačke istoriografije o jugoistočnoj Evropi (koja je prečesto pastorče unutar »velikih« istoriografija). Drugi razlog je objektivne prirode: razni oblici prinudnog rada u okupiranoj Srbiji zaista nisu sistematski istraženi. Postojeća literatura je zato fragmentarna. Postoji više razloga koji su doveli do ovoga, a oni se mogu svesti na razloge ideološke i tehničke prirode. Ideološki razlozi su proizilazili iz prirode socijalističkog društvenog sistema koji je uveden u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Nosioce tog sistema, bivše partizane, mnogo je više zanimalo da istoriografija peva hvalospeve njihovoj oružanoj borbi nego da se bavi takvim eminentno socijalno-istorijskim temama kao što je prinudni rad. On je u opštim pregledima istorije Drugog svetskog rata u Srbiji obično spominjan kao još jedan, dodatni dokaz o strahotama okupacije. Pored toga, srpska i jugoslovenska istoriografija su tradicionalno bile okrenute političkoj istoriji, tako da društveno-istorijske teme nisu nalazile mnogo prostora u istraživanjima. Ni kod inostranih naučnika koji su se bavili okupiranom Srbijom ta tema nije bila u središtu pažnje, a slično je bilo i kod dvojice istoričara koji su svoje disertacije posvetili privredi okupirane Srbije. Zaobilaženje produbljenijeg istraživanja ove teme u socijalističkoj jugoslovenskoj istoriografiji je svakako imalo i političke razloge: ona je otvarala pitanje razgraničenja između prinudnog i slobodnog rada (koji se u uslovima okupacije mogao videti kao jedan vid kolaboracije). Tema se u pojedinim delovima Jugoslavije (Hrvatska, Bosna i Hercegovina) ticala i međunacionalnih odnosa i svega onoga što ih je do krajnosti zaoštrilo tokom rata. Dublje istraživanje prinudnog rada moglo je da naruši i sliku o žrtvama i stradanjima jugoslovenskih naroda tokom okupacije, koja je uz ideološku imala i vrlo konkretnu pragmatičnu funkciju pri postavljanju zahteva Nemačkoj za nadoknadom ratne štete. Dokumentacija koja je trebalo da opravda zahteve za isplatom ratne štete zbog metodologije rada, kratkoće vremena za koje je trebalo prikupiti podatke, kao i zbog političkog voluntarizma, ne može da neokrnjena izdrži naučnu proveru, a politčkim faktorima koji su iza  nje stajali to je od početka bilo jasno. Treba spomenuti da i u literaturi o etničkoj grupi koja je srazmerno najviše postradala, o Jevrejima, prinudni rad takođe igra srazmerno vrlo malu ulogu. Razlog leži u samom stradanju Jevreja, u okviru koga je prinudni rad – koliko god težak ili ponižavajući – činio manji i manje strašan deo priče o holokaustu. Konačno, suviše vidno pokretanje pitanja prinudnog rada pod okupacijom, moglo je da navede misleće ljude na povlačenje paralela sa formalno »dobrovoljnim« masovnim radom, posebno omladine, u prvim posleratnim godinama.

Što se razloga tehničke prirode tiče, oni imaju nekoliko aspekata. Prvi je jezička barijera koju većina nemačkih istraživača ove teme ima kada je u pitanju prostor Jugoslavije. Sa svoje strane, jugoslovenska i srpska istoriografija nisu učinile mnogo da svoje rezultate približe inostranim naučnicima putem prevoda na velike svetske jezike. Ovo važi kako za dela u kojima se govori i o prinudnom radu, tako i za ostala. Na taj način je literatura dostupna većini inostranih istraživača dodatno sužena. Mnogo ozbiljnija prepreka potpunijem sagledavanju pitanja prinudnog rada u okupiranoj Srbiji su arhivski izvori. Kao i za mnoge druge teme, oni su i po pitnaju prinudnog rada fragmentarni i rasuti u više arhiva u zemlji i inostranstvu. Od nemačkih, najznačajniji su Savezni arhiv (Bundesarchiv) u Berlinu i Savezni arhiv – Vojni arhiv (Bundesarchiv-Militärarchiv) u Frajburgu. Jedan deo tih dokumenata je dostupan i na mikrofilmovima Nacionalnog arhiva (National Archives) iz Vašingtona, a neki raniji istraživači su ih već koristili. Neki od tih dokumenata daju dobre sumarne preglede sa brojem prinudnih radnika, iako prečesto, zainteresovani samo za ekonomski aspekt problema, posmatraju stvari sa prevelike distance. Dokumenti u srpskim arhivima su takođe rasuti i uz to vrlo nepotpuni. Najviše se može naći u Vojnom arhivu u Beogradu u fondu Nedićeve vlade, Arhivu Jugoslavije gde se u fondu Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača čuva i veliki broj svedočanstava prinudnih radnika, kao i manji broj nemačkih akata u originalu ili prepisu, a zanimljivih informacija ima i u fondu Državne komisije za ratnu štetu u tom arhivu. Od arhiva u unutrašnjosti najviše građe ima u Istorijskom arhivu u Zaječaru, odnosno Negotinu. Nju je Tomislav Pajić, autor monografije o prinudnom radu u Borskom rudniku u velikoj meri iskoristio. Svakako da i drugi regionalni arhivi poseduju građu o prinudnom radu, ali oni osvetljavaju problem samo sa gledišta dotične administrativne jedinice ili kraja, tj. ne eliminišu glavni nedostatak dostupne građe – njenu fragmentarnost. Objavljena svedočanstva nekih preživelih prinudnih radnika dopunjuju sliku o svakodnevici prinudnog rada, ali su ona, baš kao i neuporedivo brojnija neobjavljena svedočanstva pohranjena u arhivima, vrlo različitog kvaliteta. Ona zavise od inteligencije i obrazovanja svedoka, mesta na kome je radio, vremena koje je proveo na radu, ideološke usmerenosti,  pitanja koja su mu postavljali ispitivači itd. Nažalost, veliki broj svedočanstava koja je prikupila Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača je tipska, nekad čak uneta u formular, što ne samo što smanjuje njihovu informativnost, već nekad dovodi u pitanje i samu njihovu verodostojnost: ispitanicima (svedocima) su »stavljane u usta« gotove formulacije, ocene i činjenice koje je Komisija »želela da čuje«. Na sreću ima i mnogo neukalupljenih svedočanstava u kojima svedoci slobodno iznose svoje životne priče vezane za prinudni rad. Slabost i ovih informativnijih svedočanstava je, međutim, u tome što ona daju sliku »odozdo«, odnosno prikazuju sopstvena iskustva. Na osnovu  njih se može rekonsturisati sva raznolikost postupanja pojedinaca i vlasti, ali ne i način na koji su više vlasti donosile odluke koliko ljudi pozvati na rad, iz kojih srezova i opština, baš kao što se – sem u naznakama – ne vidi ni način na koji su lokalne vlasti odlučivale koga će poslati na rad.

Ovo u većoj meri ne osvetljavaju ni svedočanstva nekadašnjih pripadnika upravnog aparata (srpskog i nemačkog). Ona po pravilu nisu objavljivana i dosta su retka a delom i apologetska. Ona omogućavaju da se samo delimično rekonstruiše tehnologija slanja ljudi na prinudni rad,  ali i motivi, kako vlastodržaca, tako i običnih ljudi, žrtava prisilnog rada. Nažalost, budući da Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora nije uspela da identifikuje ili nije uspela da prikupi nešto više podataka o pojedinim odgovornim licima, praktično je nemoguće rekonstruisati personalni sastav nemačkog i srpskog aparata vlasti zaduženog za sprovođenje prinudnog rada. Zbog toga je poznato svega nekoliko imena osoba koje su bile aktivne na ovom polju. Reč je prvenstveno o ljudima sa samog vrha, ali ni u njihovom slučaju ne znamo mnogo o nadležnostima, pogledima i aktivnostima svakog od njih.

Pored ovih izvora postoje i objave, naredbe, uredbe i sl. koje su publikovane u okupacionoj štampi. Ove izvore su u velikoj meri koristili i istraživači koji su se doticali ove teme. Na osnovu arhivske građe se može donekle pratiti sprovođenje ovih akata. Ono što su raniji istraživači gotovo potpuno zanemarili bio je propagandni aspekt ovog problema, iako štampa pruža obilje priloga o slavljenju rada, propagiranju obaveznog rada, tobožnjoj brizi vlasti za ljude na obaveznom radu i delom o njegovoj organizaciji. Ovo se tiče kako rada u samoj Srbiji, tako i vrbovanja za »dobrovoljni« rad u Rajhu. U ovom radu osvrnućemo se i na taj aspekt, utoliko pre što on baca svetlo i na, takođe uglavnom zanemareno pitanje, nemačkih uticaja na organizaciju prinudnog rada u Srbiji. Pored toga, propaganda obaveznog rada predstavlja i značajan deo ideologije režima Milana Nedića, koja kao takva nije u celini obrađena u srpskoj istoriografskoj literaturi.

Ono o čemu i relevantna literatura i dostupni izvori definitivno ne daju dovoljno informacija, odnosno daju ih u još manjoj meri nego o prinudunim radnicima iz Srbije, je prisustvo prinudnih radnika iz drugih evropskih zemalja na radilištima u Srbiji. Radnici iz Grčke, Italije, Poljske, Mađarske, Holandije, Francuske i Danske i Belgije, kao i iz susedne Nezavisne države Hrvatske su kao kažnjenici slati na rad u Srbiju, baš kao što su i ljudi iz Srbije po kazni slati na prinudni rad u Nemačku, Norvešku i druge zemlje. To samo pokazuje da pitanje prinudnog rada u okupiranoj Srbiji i prinudnih radnika iz Srbije, treba posmatrati u kontekstu prisilnog korišćenja radne snage od strane nemačkih vlasti u okupiranoj Evropi.

Pitanje prinudnog rada u Srbiji, dakle, nije potpuno nova tema niti u srpskoj niti u nemačkoj  istoriografiji, ali je ona još daleko od toga da bude na zadovoljavajući način istražena. U ovom radu mi ćemo pokušati da sumiramo rezultate dosadašnjih istraživanja i da ih dopunimo našim sopstvenim nalazima i zaključcima. Pri tom ne pretendujemo da ćemo temu iscrpsti do kraja. Vreme koje smo imali na raspolaganju za istraživanje, obim ovog rada i kao što je već rečeno, nepotpunost dostupnih izvora i literature, postavili su granice našim ciljevima i dometima. Trudićemo se pre svega da na osnovu raspoloživog materijala damo pregled i podelu svih oblika prinudnog rada koji je upražnjavan u okupiranoj Srbiji, uključujući i Banat koji je u relevantnoj literaturi do sada obrađivan isključivo zasebno, tj. bez stavljanja prinudnog rada u toj oblasti u kontekst prinudnog rada u celoj okupiranoj Srbiji. Ovo je bilo metodološki opravdano stvarnom autonomijom srpskog dela Banata 1941-1944, ali mi ćemo pokazati da je i prinudni rad u toj pokrajini bio sastavni deo sistema prinudnog rada u okupiranoj Srbiji – iako uz određene specifičnosti. Baš one će nam omogućiti povlačenje određenih paralela i, nadamo se, dovesti do određenih zaključaka.

Previous Section | Content | Next Section