Missing Stories logo

In accordance with emerging needs
Conclusion

In the Third Reich every labour was a forced labour by definition and in this regards the book deals with various aspects of he same phenomena related to the territory of Serbia in period 1941-1944. In conclusion some summary results are presented along with presentation of conclusions that can be drawn based on general picture of labor and work issues presented in the book.

Zaključak

Prinudni rad u okupiranoj Srbiji obuhvatao je ceo spektar radnih aktivnosti različitog stepena prinudnosti. Prvi su se na udaru našli Jevreji i Cigani, a njihov rad je samo delom imao ekonomsku i društvenu korist, dok je drugim delom (posebno u Banatu) bio sam sebi svrha, odnosno cilj mu nije bilo toliko obavljanje korisnog rada koliko mučenje i ponižavanje ljudi. Od prvih dana prinudno su radili i ratni zarobljenici, kao i kažnjenici – politički i kriminalni. Oni su za kaznu mogli biti i deportovani na prinudni rad u Nemačku, Norvešku ili neku drugu zemlju – baš kao što su i ljudi iz više evropskih zemalja (Grčke, Mađarske, Francuske, Poljske, Danske, Italije, SSSR) deportovani na prinudni rad u Srbiju. Iz predratne jugoslovenske prakse je zadržan kuluk, ali je on u novim uslovima više korišćen da se obavi rad za potrebe okupatora i njihovih ustanova nego za potrebe lokalnih zajednica, kako je to bio slučaj pre rata. Nedostatak radne snage je uslovio uvođenje »obaveznog rada«. On je bio uveden na zahtev okupatorskih vlasti a bio je plaćen i vremenski ograničen. Međutim, nemogućnost napuštanja posla – često i po odsluženju obvezničkog roka – kao i zakidanje na plati i teški životni i radni uslovi, činili su ovaj rad prinudnim.

»Prinudnim radom« u pravom smislu reči okupacione vlasti su nazivale kazneni rad odbeglih obveznika »obaveznog rada« i drugih kažnjenika. On nije bio plaćen, obavljan je u još gorim uslovima a ponekad nije bio ni vremenski ograničen. Kao svojevrsna priprema za »obavezni rad« i kao rezervoar radne snage mlađih godišta, uporedo sa »obaveznim radom«, osnovana je i NSOS. I ona nije nastala spontano po pobudi domaćih vlasti, već na podsticaj šefa Vojnoupravnog odeljenja Turnera. U njoj je rad bio nešto lakši, ali zato praćen intenzivnim kulturnopropagandnim aktivnostima, kojima je trebalo ubediti omladinu u ispravnost takve vrste rada i državne politike. Slične ciljeve imao je i veliki broj napisa u režimskoj štampi, kao i brojni javni nastupi kolaboracionističkih zvaničnika: oni su veličali rad za dobrobit Srbije, iako je u uslovima okupacije od njega pre svega profitirao Treći rajh, pa tek u drugom planu i ne uvek, srpsko stanovništvo. Najsporniji vid radnog angažovanja stanovništva Srbije bio je odlazak na rad u Nemačku. Kod njega često nije jasno koliko ljudi je zaista otišlo dobrovoljno, a koliko je deportovano pod nazivom »dobrovoljnih« radnika. Takođe, nije jasno koliki broj dobrovoljaca je u potpunosti sačuvao status slobodnih radnika (sa mogućnošću raskida radnog odnosa) u Nemačkoj.

Nasuprot tome, uprkos tvrdnjama pojedinih komunističkih istoričara, odlazak nekoliko grupa seoskih omladinaca na stručno poljoprivredno usavršavanje u Nemačkoj, po svemu sudeći nikako se nije mogao podvesti pod prinudni rad: kandidati su bili birani i prolazili su relativno obimne pripreme – kakve nisu prolazili ni obični dobrovoljni radnici koji su se prijavili za rad u Rajhu, a pogotovo ne deportovani logoraši. Seoski omladinci su pre odlaska slušali predavanja i govore najviših državnih zvaničnika a po pravilu ih je primao i sam Milan Nedić. O njihovom odlasku, boravku u Nemačkoj, a nekad i o povratku izveštavala je štampa. Baš u tome je i bio jedan od glavnih ciljeva njihovog slanja u Nemačku: trebalo je školovanjem kadrova osavremeniti srpsku poljoprivredu (što je bilo kako u interesu srpske vlade i stanovništva, tako i nemačkih okupatora) i istovremeno uknjižiti propagandne poene.

Već nekoliko puta spomenuta maksima, da je u Trećem rajhu svaki rad bio prinudan, našla je svoju potvrdu i u Srbiji pod nemačkom okupacijom. Vlada komesara, a potom Nedićev ministarski savet, nisu imali nikakvu samostalnost u radu. Ne samo što ministri nisu mogli biti postavljeni bez saglasnosti nemačkih vlasti, već oni gotovo ništa nisu mogli učiniti bez odobrenja pretpostavljenih nemačkih nadleštava. Za sve važnije stvari, ona su bila ta koja su izdavala naređenja, dok su ih srpska ministarstva i njima podređeni organi samo sprovodili. Ideja o »obaveznom radu« nije potekla od srpskih, već od nemačkih zvaničnika. Isto je važilo i za NSOS. To su bile ideje koje su nastale u nemačkim nadleštvima, da bi se zadovoljile nemačke potrebe za radnom snagom. Srpskim vlastima je palo u deo da ih sprovedu i da ih zaogrnu lepim propagandnim plaštom ne bi li ih učinile prihvatljivim srpskom stanovništvu. Istina je da delu desničarskih intelektualaca to nije bilo teško jer se ratna praksa slagala sa njihovim ubeđenjima ispoljenim još pre rata. U Banatu su sve te mere bile još manje prikrivene: naređenja je izdavao podban, a potom okružni načelnik Sep Lap, koji je bio Nemac. Tamo je administracija doduše ostala multietnička, ali su njen vrh činili folksdojčeri, koji su mnogo direktnije sprovodili naloge okupacionih vlasti iz Beograda nego što je to bio slučaj sa podređenim srpskim organima u Srbiji. Sem toga, već sam rad Srba na folksdojčerskim imanjima je svima jasno pokazivao ko je izdavao naređenja a ko je morao da ih sprovodi. 

Srpska administracija delom nije bila voljna, a delom nije bila u stanju da u potpunosti sprovodi naloge »odozgo«. Pored korupcije i ličnih veza, ulogu su pri tom igrali i pasivni otpor dela srpskih činovnika iz patriotskih razloga i smetnje koje su činile grupe naoružanih ustanika.  To je dovodilo do toga da se ne šalje dovoljan broj radnika, ili da oni budu zdravstveno neprihvatljivi, ili da se oni ne odazivaju, ili da beže sa rada. Nemačke vlasti nisu imale dovoljno poverenja da jače razviju srpske snage bezbednosti koje bi mogle da nateraju stanovništvo na pokoravanje naredbama vlasti. S druge strane, bile su same isuviše slabe da bi uvek i svuda efikasno delovale protiv begunaca sa rada i protiv pokreta otpora koji su ih ohrabrivali. Nemačke vlasti su se tako vrtele u začaranom krugu: trebalo je pokriti potrebu za radnom snagom, za to nije bilo dovoljno sopstvenih snaga a srpskima se nije dozvoljavalo da dostignu neophodnu brojnost i jačinu. To je olakšavalo beg sa rada i onemogućavalo sprovođenje potrebnih disciplinskih mera. Zbog toga su odsluženi obveznici zadržavani i posle odsluženja svog roka, što je rušilo moral, vodilo do novih bekstava i do sve manjeg odziva novih obveznika.

Sigurniji izvor radne snage za vlasti su predstavljali zatvori i koncentracioni logori, iako je iz njih dolazio mali deo radne snage. Zatvorenike je trebalo čuvati u posebnim uslovima, a i inače ih – zbog streljanja za odmazdu i slanja u logore u Nemačkoj i drugde – nije bilo ni približno dovoljno za sve potrebe. Slično je bilo sa Jevejima. Oni su korišćeni za rad (koji nije uvek bio produktivan) u prvim mesecima, da bi se potom pristupilo njihovom istrebljivanju. Bio je to kao i u samoj Nemačkoj i drugde po Evropi, trijumf ne samo nehumanosti, već i iracionalnosti, što je na indirektan način priznato i dovođenjem oko 6.000 mađarskih Jevreja u Bor 1943-1944. godine.  Konačno, čini se da je i lokalno stanovništvo angažovano na ad hoc osnovi u svojim mestima – obično za radove potrebne Vehrmahtu – bio sigurniji izvor radne snage nego obveznici koji su slati u Bor i druga velika radilišta: ljudi su se verovatno bolje odazivali kada su znali da će raditi kraće vreme u blizini svojih kuća. Ovu pretpostavku bi tek trebalo potvrditi nizom istraživanja u lokalnim arhivima, ali činjenica da su srpske vlasti mamile ljude na rad obećanjima o radu u svom mestu, kao da govori tome u prilog. Ova vrsta rada, iako od koristi za okupatore, ipak nije zadovoljavala potrebe za radnom snagom na radilištima od ključnog interesa: Bor Kostolac, Trepča itd.

I dok su gore pobrojani oblici rada  mogu jasno identifikovati kroz dostupnu arhivsku građu, to nije slučaj sa svim njihovim aspektima. Ne postoje sumarni pregledi gde se sve radilo, šta se radilo i koliko je ljudi ukupno bilo angažovano. O ovome poslednjem postoje parcijalni podaci koji se odnose na pojedina radilišta, broj obaveznih radnika iz pojedinih srezova ili okruga ili na pojedine organizacije. Najmanje ima sumarnih podataka za celu Srbiju. Ovde ćemo navesti neke bez ambicije da se za njih založimo kao za potpuno tačne ili konačne. Iz 1943. postoji podatak da je te godine na raznim radovima bilo angažovano 128.066 ljudi – što ne znači da su svi bili »obavezni« ili prinudni. Do sredine te godine na rad je poslato 20.000 obveznika, a u Boru se nalazilo oko 23.000 »obaveznih« i ostalih radnika. Budući da su u to vreme oko 2/3 radne snage u Boru  činili obveznici, znači da je oko 6.500 ljudi poslatih na rad do tog doba te godine bilo na »obaveznom radu« drugde. U Kostolcu je odnos takođe bio 2/3 obaveznih prema 1/3 dobrovoljnih, uz ukupan broj od 3.840 radnika u junu 1943. Pajić piše da je tokom rata na radilištima Borskog i Timočkog basena u istočnoj Srbiji, radilo ukupno oko 100.000 ljudi. S druge strane, Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača došla je do zaključka da je u Boru tokom rata radilo 16.500 ljudi. To znači da je Državna komisija našla da je u Boru tokom celog rata radilo manje ljudi nego što se navodi samo za 1943. godinu! Slično je i sa podacima za celu Srbiju. Zemaljska komisija Srbije za ratnu štetu je našla da je na prinudnom radu bila 64.291 osoba, dok dokumenti iz 1943. govore o skoro 130.000 ljudi na različitim vrstama radova te godine samo do kraja septembra. Kako objasniti ove velike razlike? Očekivalo bi se da su državni organi posle rata imali interes pre da povećaju, nego da umanje broj oštećenika. Jedan deo diskrepance verovatno otpada na nepreciznu administraciju i svakodnevno menjanje brojnog stanja radnika tokom rata. Drugi deo se svakako može objasniti različitim definisanjem »prinudnog rada«, odnosno zajedničkim popisivanjima različitih vrsta radova u savremenim izvorima. Pored toga, treba imati na umu da su mnogi obveznici pozivani na rad više puta, tako da su se neki u statistikama  mogli javiti višestruko. Konačno, izgleda da se ni svi oštećenici nisu javili komisijama koje su utvrđivale ratnu štetu i zločine okupatora što dodatno otežava utvrđivanje ukupnog broja prinudnih radnika.  Razlog tome je moglo biti nepoverenje u nove vlasti ili odsustvo nade da će se dobiti bilo kakva nadoknada. Bilo kako bilo, prinudni rad na teritoriji okupirane Srbije je bio masovan i bio je jedna od pojava koje su uz represalije okupatora i građanski rat najviše oblikovale život u zemlji. On je bio jedan od osnovnih sastavnica okupacionog sistema eksploatacije i uklapao se u bezdušno izrabljivanje radne snage širom Evrope. Treba se nadati da će otkrivanje novih izvora omogućiti da se ova pojava na teritoriji Srbije celovitije sagleda i istraži.

 

Previous SectionContent | Next Section