The section is dealing with specific issue of forced labour of Jewish and Roma peoples instigated throughout the occupation as a special form of forced labour that was defined on the basis of religion and nationality.

Prinudni rad Jevreja i Cigana

Potpuno osobena vrsta prinudnog rada uvedena je odmah po nemačkoj okupaciji i ticala se prisiljavanja na prinudni rad Jevreja i delimično Cigana. Ona je izvirala iz same srži nacističke ideologije a u Nemačkoj su takve mere prema pripadnicima ove dve etničke grupe bile na snazi još od 1938. godine. Treba reći da je kako u arhivskim izvorima, tako i u objavljenim svedočanstvima ostalo mnogo više traga o prinudnom radu Jevreja nego Cigana. Za ovo postoje dva glavna razloga: s jedne strane proganjanje Jevreja je sprovedeno mnogo sistematičnije i do krajnjih konsekvenci. S druge strane je i njihov mnogo veći društveni značaj i uticaj – kako pre, tako i posle rata. Za razliku od Cigana koji su bili i još uvek jesu uglavnom na marginama društva, Jevreji u Srbiji su često bili pripadnici srednjih ili viših slojeva, inteligencije i slobodnih zanimanja. Zahvaljujući tome, a delimično i podršci iz inostranstva, oni su posle strahota rata uspeli da se rekonstituišu kao organizovana zajednica koja do danas sakuplja i objavljuje materijale o svom stradanju tokom okupacije. Nasuprot njima, Cigani nisu bili nikad tako sistematski proganjani, a budući velikim delom nepismeni i neorganizovani, oni nisu uspeli da sakupe toliko materijala o stradanju svojih sunarodnika tokom rata. Prinudni rad koji je nametnut Jevrejima i Ciganima bio prva nova forma prinudnog rada koji je uveden tokom okupacije. Za razliku od drugih oblika prinudnog rada čiji je cilj bio samo ostvarivanje ekonomske koristi za ratnu privredu Rajha (čak i kada se nije vodilo računa o ceni u ljudskim životima ili zdravlju), u slučaju Cigana, a posebno Jevreja, u samoj osnovi njihovog rada je bila rasistička ideja da su oni manje vredna bića i neprijatelji arijevske rase, koje radom treba prvesntveno poniziti i naneti im zlo. Korisnost rada koji je obavljan pri tom je dolazila tek na drugo mesto, a nekad nije uopšte ni postojala, odnosno rad je obavljan radi rada, postavši isključivo sredstvo mučenja. Tokom prvih meseci okupacije u Srbiji i Banatu se javljaju obe ove vrste prinudnog rada Jevreja, i u manjoj meri Cigana. Ono što je, pak, tipično za postupak sa Ciganima bilo je njihovo korišćenje za najprljavije poslove – kopanja i zatrpavanje rovova za sahranjivanje streljanih, vešanje leševa i njihovo skidanje sa vešala. Pored toga, Cigani su i sami bili ubijani u grupama talaca.

I dok je politika prema Ciganima oscilirala od proganjanja i ubijanja, do puštanja iz zatvora i korišćenja za »prljave« poslove, prema Jevrejima je od samog početka zauzet oštriji kurs sistematskog proganjanja. Za njih je gotovo od prvog dana okupacije zaveden prinudni rad. U Beogradu su tokom četri meseca morali svakodnevno da se javljaju na rad. Pri tom su se sami hranili. U drugim gradovima Srbije (Šapcu, Novom Pazaru, Nišu) osnovane su jevrejske radne jedinice za najteže poslove. Po ciničnom objašnjenju nacista trebalo je da Jevreji »nadoknade štetu pričinjenu Trećem rajhu ovim ratom koji su izazvali.« Vojni zapovednik Srbije Helmut Ferster je već 20. aprila 1941. naredio registrovanje Jevreja. Vojni zapovednik Srbije je početkom maja 1941. godine naredio da se popišu Jevreji za prinudni rad. Naredbom od 31. maja 1941. tačno je  utvrđeno ko se ima smatrati Jevrejinom, a ona je bila u skladu sa nirnberškim rasnim zakonima. Na osnovu popisa napravljena je kartoteka koja je sadržala podatke o Jevrejima, njihovoj imovini i o bračnim partnerima Jevreja u javnoj službi. Taj posao obavio je jevrejski referat, odnosno tzv. Jevrejska policija koja je bila deo Gestapoa. Na čelu joj je bio SS unteršturmfirer Fric Štrake (SS-Untersturmführer Fritz Stracke). Po pomenutoj naredbi, Jevreji su morali nositi žute trake sa natpisom »Jude«. Uz mnoga druga ograničenja, zabranjeno im je bavljenje skoro svim intelektualnim pozivima, tj. nisu mogli biti javni službenici, lekari, apotekari, veterinari, advokati, zaposleni u oblasti filma, štampe i pozorišta itd. Na ovaj način Jevrejima je izbor poziva prinudno sužen na manuelne poslove za koje mnogi nisu imali ni znanja ni snage. Uredba se odnosila i na Cigane, ali ih je u ovoj poslednjoj stavci manje pogodila, budući da njih jedva da je i bilo u pomenutim zanimanjima. Uredba je samo sankcionisala ono što se protiv Jevreja sprovodilo gotovo od prvog dana okupacije. Radna obaveza je važila za sve muškarce od 14 do 60 godina, i za žene između 16 i 40 godina starosti. Radilo se 17-18 sati dnevno bez odmora, a Jevreji su sami morali da brinu o svojoj ishrani.

Do juna 1941. godine u Beogradu je registrovano 9.145 Jevreja od oko 12.000 koliko ih je u gradu bilo. Od toga je na prinudnom radu od kraja aprila do sredine juna  1941. godine bilo 3.500 do 4.000. Gestapo je 17. maja grad podelio na 7 reona Tehničke službe, ali je ukupan broj jevrejskih radnika morao da ostane isti kao pre. Uvedene su stalne jevrejske radne jedinice i komande. Radnici su dobili radnu knjižicu (Arbeitsbuch). U glavnom gradu, gde je postojala najveća jevrejska zajednica na tlu okupirane Srbije, Jevreji su prvenstveno radili na raščišćavanju ruševina, odnošenju đubreta, zasipanju javnih nužnika i izvlačenju leševa. Ovo poslednje je vršeno bez zaštitnih rukavica ili maski (koje su bile zabranjene). Sam rad je često praćen ponižavanjima i maltretiranjima. Radove su izvodile gradske vlasti, ali je vrhovna vlast bila u rukama okupatora. Kontrola nad odazivanjem Jevreja na rad je strogo vođena svaki dan. Jevrejske radne jedinice su postale rezervoar radne snage koju su nemačka vojska i policija tražile od starešina reona, posebno kada je bila u pitanju radna snaga s određenim stručnim kvalifikacijama – obućari (koji su pravili čizme), krojači (koji su šili oficirske uniforme). Sudeći po nepotpuno sačuvanim spiskovima radne jedinice VI reona u Beogradu iz maja 1941. godine, od 32-33 ljudi koliko je bilo na spisku, na rad je svakodnevno dolazilo nešto manje od 30, što pokazuje da je radna disciplina u to vreme bila na visini. U prvoj polovini narednog meseca, broj neopravdano odsutnih je porastao. Ovo ukazuje na to da su teški radni uslovi uticali na izvestan broj ljudi da počnu da izbegavaju prinudni rad, bez obzira na moguću kaznu.

Kada je 5. juna 1941. godine odletelo u vazduh skladište municije u smederevskoj tvrđavi, stradalo je oko 2.500 ljudi, a veliki deo grada je razoren. Sutradan je iz Beograda šlepom poslata grupa od 500 beogradskih Jevreja da pomogne u raskrčivanju ruševina. Nekolicina je pri tom pobegla, ali je većina uhvaćena i ubijena u logoru na Banjici. Može se reći da je radna snaga prinudnih jevrejskih radnika bila ključna za raskrčivanje ruševina posle aprilskog bombardovanja u Beogradu. Kada je sredinom juna 1941. godine Gestapo prestao da Tehničkoj direkciji daje jevrejske prinudne radnike, poslovi oko raščišćavanja ruševina, zatrpavanja klozeta i uklanjanja leševa su praktično stali. Deo Jevreja deportovanih iz Banata u Beograd sredinom avgusta  i 20. septembra 1941. godine kasnije je takođe pod dosta surovim uslovima angažovan na raščišćavanju beogradskih ruševina. Zanimljivo je primetiti da nijedan od dokumenata koji govore o prinudnom radu na raščišćavanju ruševina i osposobljavnaju grada za funkcionisanje ne spominje Cigane – iako se u pojedinima spominju druge grupe radnika pored Jevreja (dobrovoljni radnici, ratni zarobljenici, stručnjaci). Iz toga se može zaključiti da Cigani nisu bili sistematski obuhvaćeni ovom vrstom prinudnog rada, iako su angažovani za druge poslove. Istraživač istorije beogradskih Cigana, Dragoljub Acković navodi da je Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora posle rata utvrdila da je u to doba u Beogradu pohvatano oko 400 Cigana koji su poslati na rad u rudnike ili deportovani u koncentracione logore. Postoji podatak da su Jevreji na početku okupacije korišćeni i za rad za potrebe Organizacije Tot (Organisation Todt – OT), ali nije poznato gde, kada, u kojem broju i za kakve radove. Jevrejske žene su kao što smo videli takođe bile obavezane na prinudni rad. One su terane da čiste nužnike, nemačke kancelarije i stanove. Pored toga, terane su da nemačkim vojnicima šalovima čiste čizme i da im nose kofere.  Ovi poslednji primeri jasno spadaju u sadističko iživljavanje, gde rad nema korisnu svrhu, već služi za to da se žrtva ponizi i namuči.

Ovakvih slučajeva je izgleda bilo više u Banatu. Tamo je živelo oko 4.100 Jevreja. Kao i u Srbiji, oni su bili skoncentrisani u gradovima i većim mestima (Petrovgradu, Vršcu, Velikoj Kikindi, Debeljači, Novom Bečeju i Beloj Crkvi). I tamo je jevrejsko stanovništvo od prvih dana okupacije izvrgnuto ponižavanjima, šikanima i prisilnom radu. Za njega su važile iste odredbe kao u Srbiji. Tako je u nardba od 31. maja i tu samo »ozakonila« postojeće stanje.

Budući da u Banatu tokom Aprilskog rata nije došlo do ozbiljnijih razaranja kao u srbijanskim gradovima, tu nije bilo potrebe za raščišćavanjem ruševina. Zbog toga su poslovi koje su Jevreji tu morali da obavljaju bili manji i fizički lakši, ali su zato zbog antisemitskog raspoloženja dobrog dela lokalnog folksdojčerskog stanovništva obavljani pod posebno ponižavajućim uslovima. Tako je u Pančevu uhapšen tamošnji rabin i nateran da tokom pranja automobila peva hebrejske pesme, iako je pri tom bio i tučen. Intelektualce su, takođe u Pančevu, terali da golim rukama čiste nužnike i zagađene prostorije, da peru prozore, hodnike i prostorije svojim odelima, čak i bradom. Uprezali su ih u kola umesto konja i terali da prevoze drva i druge stvari pojedinim Nemcima i nemačkim ustanovama, ili po dvorištu zatvora. Terani su da potpuno tupim testerama seku drva, a onda su bijeni zbog »lenjosti«. Posebno je ponižavajući bio prinudni rad Jevreja na opremanju javne kuće namenjene nemačkoj vojsci: morali su da u po bela dana kroz grad prenesu sve rekvizite potrebne za takvu ustanovu, a usput su bili ismevani od strane lokalnih folksdojčera. Iz ovih primera se jasno vidi da glavni cilj prinudnog rada ovde nije bilo obavljanje nekog korisnog posla, već prvenstveno ponižavanje i maltretiranje žrtava. Banatski Jevreji, međutim, nisu dugo bili izlagani ovakvim nedostojnim postupcima, jer je ubrzo usledila sledeća faza njihovog stradanja: sredinom avgusta 1941. su pohvatani i do septembra deportovani za Beograd.

Maltretiranjima, progonima i prinudnom radu nisu bili izloženi samo srpski Jevreji, već svi koji su se zatekli na teritoriji Srbije u vreme okupacije. Najveću grupu je činio tzv. »Kladovo-transport«. Njega su sačinjavali jevrejske izbeglice iz Austrije (oko 800), Berlina i Danciga (oko 200) i Čehoslovačke (oko 100). Oni su krajem 1939. ilegalno krenuli za Palestinu brodom, koji je zbog protivljenja rumunskih vlasti da im odobre nastavak putovanja, zaustavljen u luci Kladovo. Transport je do septembra 1940. ostao tu, da bi onda bio prebačen u Šabac gde ih je izdržavala beogradska jevrejska opština. U međuvremenu je grupa narasla za još oko 200 lica, dok je krajem marta 1941. godine, nekoliko dana pred nemački napad, preko 200 uglavnom mladih Jevreja uspelo da krene za Palestinu. Nemačke vlasti su 20. jula 1941. preostale izbeglice odvele iz objekata gde su bili smešteni i internirala ih u logor nadomak Šapca. Odatle su u grupama odvođeni na prinudni rad u bolnicu u komandi područja, u kasarne i privatne stanove nemačkih oficira. Žene su pospremale, prale rublje, krpile odeću i prišivale dugmad. U bolnici su ručno prale veš i posteljinu. Muškarci su radili najrazličitije poslove: od demontaže industrijskih objekata, utovara mašina i džakova do službe tumača i pisara pri rekviziciji konja. Za rad su bili plaćeni 30 dinara na dan, ali su morali da 10 dinara daju za kuhinju, bolničku negu i drugo. Kasnije je većina Jevreja iz ovog transporta likvidirana, odnosno njihova konačna sudbina se nije razlikovala od sudbine domaćih Jevreja koji su uglavnom pobijeni do proleća 1942. godine. Tokom septembra i oktobra 1941. godine u krugovima nemačkih vlasti pojavila se ideja  da se Jevreji iz okupirane Srbije, pošto ih se zbog ustanka nije moglo staviti u radne logore u Srbiji, deportuju na prinudni rad na okupirana područja Sovjetskog Saveza. Međutim, ovome se usprotivilo nemačko Ministarstvo inostranih poslova s obrazloženjem da se tamo još vode vojne operacije, kao i da su teritorije pod direktnom nemačkom okupacijom već prezasićene Jevrejima. Zato je rešeno da se jevrejski muškarci postreljaju, a žene, deca, kao i oko 1.500 Cigana smesti u tzv. Beogradsku cigansku četvrt. Na rad, i to u Nemačku, je krajem 1941. godine ili početkom 1942. poslata samo manja grupa kvalifikovanih jevrejskih radnika iz logora Topovske šupe.

Pored ovde nabrojanih grupa prinudnih jevrejskih radnika, u Borskom rudniku je tokom 1943. i 1944. godine radila veća grupa Jevreja iz Mađarske. O njima će biti više reči u jednom od narednih poglavlja.

Previous Section | Content | Next Section