The section explains the forced labour as a punishment measure in various periods of occupation. The need for forced labour has been weighted against the need to quell the rebellions throughout the occupation and this dilemma for collaborationist administration has been explained.

Prinudni rad kao kazna

Drugi oblik prinudnog rada, o čijoj prirodi, uprkos različitim formama, nije bilo nikakve sumnje, bio je prinudni rad kao kazna. On je postojao u predratnoj Jugoslaviji, po pravilu u kombinaciji sa kaznom zatvora, a to je bila praksa u skoro svim državama sveta. Posle razbijanja zemlje i okupacije, princip kaznenog prinudnog rada se nije promenio, ali se donekle promenila struktura delikata koji su njime kažnjavani. Ovo se prvenstveno odnosilo na crnoberzijanstvo koje je procvetalo u uslovima loše snabdevenosti, kao i na učešće u pokretu otpora. Oba krivična dela su nastala pod novim okolnostima, iako su i jugoslovenske vlasti progonile one koji su radili na nasilnom obaranju društvenog poretka ili razbijanju države (komuniste, ustaše, albanske separatiste i bandite – tzv. kačake, članove probugarske Unutrašnje revolucionarne organizacije (VMRO) i druge.) Tokom okupacije štampa je često navodila imena crnoberzijanaca i špekulanata koji su bili kažnjavani prinudnim radom, ali ne i imena ljudi kojima je ta kazna dodeljena iz političkih razloga. O kažnjavanju špekulanata prinudnim radom razmišljalo se već u junu 1941. godine. Zanimljivo je primetiti da nisu svi špekulanti i crnoberzijanci kažnjavani prinudnim radom: neki su kažnjavani globom, neki globom i zatvorom, a neki globom, zatvorom i prinudnim radom. Prinudni rad je kao kazna izrican uz novčane kazne veće od 20.000 dinara. Za imućne je postojala mogućnost da se uz globu i prinudni rad otplati novcem. Ovo je, međutim, zavisilo od dobre volje vlasti. U posebno teškim slučajevima korupcije u državnom aparatu krivci su posle odsluženja kazne prinudnog rada slati u koncentracioni logor.  Nažalost, štura novinska saopštenja ne dozvoljavaju da se vidi kako su pojedine kazne odmeravane. Treba pretpostaviti da je to zavisilo od težine krivičnog dela, učinjene štete, starosti krivca itd. Zanimljivo je da se najveći broj takvih vesti nalazi u štampi tokom prve i poslednje godine okupacije, što možda implicira da je takvih delikata bilo najviše u vreme kada se okupatorska i kvislinška vlast još nije učvrstila, odnosno u vreme kada je ona oslabila. Ovu pretpostavku bi, međutim, tek trebalo proveriti pomoću drugih izvora. Pored špekulantstva i crnoberzijanstva, u uslovima okupacije, prinudnim radom je kažnjavano i besposličenje. Javno izrečena pretnja nemačkih zvaničnika da će besposličari biti proterani u mesta rođenja ili uzeti u radne grupe, i ostvarivanje te pretnje već od druge polovine maja 1941, uticali su na mnoge beogradske dangube da potraže posao.

Pored besposličenja, kazna prinudnog rada je uvedena i za prestupe koji se pre rata nisu kažnjavali na taj način. Tako je zbog akutne nestašice struje (koja je više-manje trajala tokom cele okupacije) generalni opunomoćenik za privredu početkom decembra 1941. godine zapretio da će  »onima koji troše i suviše struje dati priliku da potrebne količine uglja sami kopaju u srpskim rudnicima.«. Isto tako, uvedena je kazna prinudnog rada i za takve banalne krivice kao što je nečišćenje snega ispred svoje kuće: u zimu 1941/42. godine 160 »nesavesnih građana« Beograda je kažnjeno sa po 30 dana prinudnog rada – čišćenja snega – zbog ovog propusta. U Banatu gde je poljoprivredna proizvodnja bila glavni ekonomski interes okupacionih vlasti, prinudni rad  je određivan kao kazna za neisporučene dovoljne količine mleka i drugih životnih namirnica.

Ono što je karakteristično za kaznu prinudnog rada je bilo to da je ona samo delimično određivana sudskim odlukama, dok je u većem broju slučajeva jednostavno proizilazila iz naredbi upravnih ili policijskih vlasti. Ovo se odnosilo kako na tričave prestupe poput nečišćenja snega, tako i na kazne za učestvovanje u pokretu otpora. Slično pripadnicima pokreta otpora postupano je i sa delom civilnog stanovništva sa pobunjenih područja – ono je takođe smatrano za pobunjeničko, odnosno da podržava pobunu, i zato slato u logore i na prinudni rad. Pri tom je deo tog stanovništva poticao sa teritorije NDH gde je ustanak tokom većeg dela rata bio mnogo žešći. Najparadoksalniji je bio slučaj iz oktobra 1941. kada su tako pohvatani zatvorenici korišćeni za izgradnju koncentracionog logora Zasavica. Oni su iz Šapca prebačeni u Sremsku Mitrovicu odakle su povremeno u grupama od po 150 odvođeni na rad. Njihovo korišćenje u većem broju za izgradnju mamutski zamišljenog logora sprečavao je samo nedostatak stražara u nadležnom 750. pešadijskom puku, ali svedoči i o koordinisanom radu okupacionih vlasti i preko formalnih državnih granica.

Slanje na prinudni rad kao kazna za crnu berzu ili političko opiranje je praktikovano i u Banatu. Pri tom su brojni bili slučajevi da se kazna prinudnog rada odsluživala u Srbiji, najčešće u Borskom rudniku. Isto tako, logoraši sa beogradskog »Sajmišta« i sa Banjice su dovođeni na rad u Banat. Ovo svedoči da je uprkos autonomiji Banata okupacioni sistem delovao kao celina, baš kao što je i partizanski pokret otpora s pravom posmatran kao jedna celina na celoj jugoslovenskoj teritoriji. U samom Banatu logoraši-politički kažnjenici su  u većem broju radili u poljoprivredi i baštovanstvu. To je bio slučaj na Šulhofovom imanju i u Čoki na nekadašnjem Ledererovom posedu. Pored toga u Petrovgradu su npr. radili po logorskim radionicama i baštama, na seči drveta ili rogoza, a ponekad i po fabrikama gde su iznajmljivani kao jeftina radna snaga. Nekad su logoraši izvođeni napolje da obave poslove utovara ili istovara. U Pančevu su 1941. godine logorašice radile unutar logora »Svilara« predući kudelju. Najteži je bio rad na seči drva na Ostrovačkoj adi gde se radilo u krajnje nehumanim uslovima – uz oskudan i primitivan  alat, malo hrane, bez lekova i gotovo bez skloništa, uz surovo postupanje stražara, uglavnom folksdojčera. Tamo, međutim, nisu bili smešteni samo politički krivci iz logora u Bečkereku i »Bosanci«, sa ustaničkih teritorija u Bosni, već i crnoberzijanci.

Pored prinudnog rada u Srbiji (sa Banatom) zbog privrednih prestupa i političkog opiranja, tokom rata su se pojavila dva nova oblika kaznenog prinudnog rada: deportacije u Nemačku, Norvešku i druge zemlje, i prinudni rad za kaznu zbog bežanja sa »obaveznog rada« koji je uveden krajem 1941. godine, a koji je u stvari bio najmasovniji oblik prinudnog rada u Srbiji tokom okupacije. Prvi je bio koliko odraz želje nemačkih vlasti da se područje Srbije (i NDH) umiri, toliko i potreba Rajha za radnom snagom, a uklapao se i  u širu nacističku praksu premeštanja ogromnog broja ljudi širom evropskog kontinenta. Tako je po izjavi višeg vojno-upravnog savetnika Vilhelma Šparkulea (Wilhelm Sparkuhle), samo iz logora na Banjici između 24. aprila 1942. i 26. septembra 1944. godine na prinudni rad u Nemačku poslato preko 10.000 ljudi.

Možda najbolji primer dvojne funkcije deportovanja na prinudni rad pruža slanje jugoslovenskih (najvećih delom srpskih) partizana u Norvešku. Do njega je došlo na inicijativu komesara Rajha u Norveškoj Jozefa Trebofena (Josefa Treboven) koji je početkom 1942. godine tražio nekoliko hiljada pripadnika pokreta otpora iz Jugoslavije kao radnu snagu za izgradnju puta i železničke pruge u severnoj Norveškoj, kao i bedema na obali. Po Ljubi Mlađenoviću, deportacija pristalica pokreta otpora bio je razlog zašto je Majsner poslat u Srbiju, na Trebofenovu intervenciju kod Himlera. Budući da se komandant LXV armijskog korpusa  general Bader nije slagao sa deportacijom, smatrajući da to neće umiriti ustanak, 23. marta 1942. godine, po odluci Vrhovne komande Vermahta, komandant Jugoistoka general Kunce (Kunze) je odobrio da se ustanici koji ne budu uhvaćeni sa oružjem u ruci više ne streljaju već deportuju na prinudni rad u Nemačku ili Norvešku. To je bilo solomonsko rešenje dileme: smirivati pobunjenu zemlju represalijama ili iskorišćavati potrebnu radnu snagu. Na prvi pogled paradoksalno, Vehrmaht se zalagao za smrtne kazne, a SS za deportaciju na rad, što je Majsner i uspeo da progura kod Himlera: general Kunce je 20. aprila 1942. godine naredio da se svih 2.000 zatočenih pripadnika pokreta otpora iz koncentracionih logora u Srbiji deportuje na rad. Izuzev prvog transporta deportiraca koji je poslao Vehrmaht, sve ostale je organizovao SS. Budući da u Srbiji nije moglo biti skupljeno potrebnih 10.000 radnika, deportovani su i partizani sa teritorije NDH. Nemačke vlasti su se nadale da će odatle moći da deportuju 13.000 pristalica pokreta otpora, ali je konačan broj bio mnogo manji. U Norveškoj su Jugosloveni bili raspoređeni u 30 logora, većinom u severnom i srednjem delu zemlje. Iako je postojalo više vrsta logora, uslovi su u svima bili slični. Od ukupnog broja deportovanih, 2.386 je poginulo, budući da su povređeni i bolesnici nesposobni za dalji rad bili ubijani, a i teški uslovi života i rada su doprinosili proređivanju logoraša. Logoraši nisu slani samo u Norvešku, već i u Francusku, Nemačku i druge zemlje. Ovakva praksa je postojala i tokom poslednje godine okupacije. Tako je jedna grupa od oko 150 logoraša deportovana iz logora u Bečkereku (Petrovgradu) u prvoj polovini 1944. godine poslata u Francusku na rad u rudniku u Eruvilu. Još u julu 1944. grupa logoraša iz Bečkereka je poslata na prinudni rad u Nemačku i Francusku.

Prinudni rad kao kazna za bežanje sa »obaveznog rada« bio je mera koja je proizlazila iz specifičnih potreba Rajha za radnom snagom u samoj Srbiji, a cilj joj je bio disciplinovanije sprovođenje sistema »obaveznog« rada. O obe ove vrste nedobrovoljnog rada biće više reči na odgovarajućim mestima.

Previous Section | Content | Next Section