Basic issues of forced labour in occupied Serbia are explained in this section. General dynamics of change within the forced labour subject throughout the occupation is supplemented by concrete figures for certain periods. Some ideological issues concerning labour are related to measures prescribed by collaborationist apparatus and thus explained.

Kuluk u uslovima okupacije

Pošto smo ovako skicirali sistem okupacione vlasti u Srbiji i Banatu, kao i glavne ciljeve okupacione politike, okrenućemo se sada prinudnom radu koji je bio jedan od osnovnih pojavnih oblika okupacije i jedno od glavnih načina da se ostvare neki od njenih glavnih ciljeva. On je imao nekoliko funkcija koje su se nekada preklapale: ideololšku, društveno-korisnu, ekonomsku, vojnu itd. Najstarija je bila društveno korisna i ona je u najvećem broju slučajeva izvirala iz potrebe da se obavi neki koristan rad u korist vlasti ili lokalne zajednice. Radilo se o društveno korisnom radu na popravci ili izgradnji puteva, regulisanju manjih reka, seči drveća, izradi tucanika od izvađenog kamenja, sađenju drveća, čišćenju zatrpanih mesta, kopanju kanala, prenosu šljunka itsl. Taj rad je nazivan kulukom, a bio je obavezan za sve muškarce. U Kraljevini Srbiji on je postojao već pre Prvog svetskog rata, a ozakonjen je i posle stvaranja Kraljevine SHS iako je njen prvi ustav to zabranjivao. Očito da se država, u nedostatku građevinskih preduzeća i sredstava za plaćanje većih ili manjih infrastrukturnih radova, ali i poslova u korist državnih nadleštava, nije mogla odreći upotrebe radne snage svojih građana, čak i po cenu kršenja sopstvenog Ustava. Tokom okupacije, kuluk je sprovođen u skladu sa članovima 66, 67, 69 i 70 Zakona o unutrašnjoj upravi, a kasnije i u skladu sa članom 1 Uredbe o izmeni i dopuni tog zakona od 19. avgusta 1942. godine.  Deo potrebnog alata su obezbeđivale opštinske vlasti, a deo (motike, budake i lopate) sami građani. Na selu je deo stanovništva obavljao kuluk svojim kolima i zapregama, što je zavisilo od imovnog stanja pojedinaca. Kuluk je bio opšta obaveza, iako su đaci, vojnici, državni činovnici, sveštenici, predsednici opština, kmetovi, delovođe i nesposobni bili izuzeti. Žene su takođe bile oslobođene direktne obaveze, ali ne i u slučaju zamene, tj. ako bi muški član porodice izbegao obavezu. Tokom okupacije izuzeti od kuluka bili su državni i samoupravni činovnici, lica stalno zaposlena kod nemačkih vlasti, u nemačkim preduzećima ili u preduzećima koja su radila za potrebe nemačkih vlasti i oružane sile, obalski i transportni radnici sa iskaznicama nove režimske radničke organizacije, Srpske zajednice rada, stanični nosači sa službenom potvrdom železničke stanice, aktivni obveznici Nacionalne službe za obnovu Srbije, kao i državljani zemalja sila Osovine i njenih saveznika. Pre rata gradsko stanovništvo je iz praktičnih razloga uglavnom otkupljivalo svoj rad, tako da je plaćanje kuluka postalo deo celokupnih finansijskih davanja prema državi. Svako je mogao naći zamenika (starog između 18 i 50 godina), a ako to ne bi učinio, opštinske vlasti su angažovale i plaćale zamenika, ali je nesavesni obveznik potom morao da refundira tako nastale troškove.

Posle obnove srpske administracije pod nemačkom vlašću obnovljen je i kuluk koji je obavljan od strane stanovništva. On je i dalje obavljan po nalogu okružnih vlasti sa istom vrstom rada, ali i po nalozima nemačkih vojnih organa – zavisno od potreba koje su povremeno nastajale. O njemu se može jako malo naći u relevantnoj literaturi, a i u samim arhivskim izvorima se spominje uglavnom samo u pregledima zaposlenih radnika po srezovima i okruzima. Ovo je razumljivo utoliko što je on još od ranije predstavljao deo, pre svega seoske, svakodnevice o kome su loklane vlasti kratko i rutinski izveštavale svoje pretpostavljene. On je i od strane stanovništva smatran za nešto uobičajeno, tako da se u brojnim svedočanstvima (izjavama) pred Državnom komisijom za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača praktično i ne spominje. Razlog tome je što on kao mera domaćih vlasti, ni ranije nije percipiran kao nešto posebno opresivno, pa je kao tema potpuno pao u senku »pravog« prinudnog (»obaveznog«) rada u rudnicima ili u Nemačkoj. U celokupnom kontekstu stradanja u Drugom svetskom ratu on je svakako delovao gotovo beznačajno u očima istražitelja koji nisu ni postavljali pitanja u vezi sa njim. Budući da je po formi bio blaži vid prinudnog rada (jer su obveznici radili samo manji broj dana, stanovali kod svojih kuća a u nekim slučajevima i dobijali naknadu) kuluk u terminologiji onog vremena i nije važio za »prinudni rad«. Ovo, ga ipak nije činilo dobrovoljnim radom – po bilo kojoj definiciji.

O toj vrsti nedobrovoljnog rada najviše je ostalo traga u štampi koja je objavljivala pozive na otkup kuluka. Kratke i tipske objave o tome svedoče da se radilo o postupku koji je i vlastima i obveznicima bio dobro poznat. Pri tom su nadležne vlasti određivale cenu otkupa koji je bio u visini nadnice koju su vlasti propisivale za tu vrstu posla u dotičnom okrugu ili srezu. Mogućnost otkupa ga, međutim, ne isključuje kao jednu od formi prinudnog rada pod okupacijom. Ne samo što se kuluk motorinim i zaprežnim kolima nekada nije mogao otkupiti zbog nedostatka vozila i zaprega, već i zato što je kuluk tokom rata dobio neke forme koje nije imao ranije. Pre svega, u ratnim uslovima je i obveznik koji je do postavljenog roka otplatio svoj kuluk, ipak mogao biti pozvan na rad ako je za njega bio sposoban i ako je za tim postojala potreba.  Pored ovoga, kulučarima su poveravani i zadaci koje u mirnodopskim uslovima najčešće nisu vršili. I dok bi se kuluk po nalogu lokalnih vlasti i za potrebe lokalnih zajednica ili okruga i mogao smatrati građanskom obavezom u skladu sa shvatanjima tog vremena, to sigurno nije bio slučaj kada je rad obavljan za potrebe okupatorske oružane sile. U tom slučaju, se mora nedvosmisleno govoriti o prinudnom radu.

Ovo utoliko pre što je on nekada podrazumevao i bezbednosne zadatke. Treba, međutim, reći da su oni postojali i kao praksa još u mirnodobsko vreme u ne baš tako mirnim krajevima kao što je bila »Južna Srbija« gde je civilima dvadesetih godina XX veka bilo povereno čuvanje puteva, sela i pruga, pa čak i gonjenje komita.  Okupacione vlasti su se i u ovom segmentu nadovezale na predratnu praksu.  Tako je npr. poznata naredba vojnog zapovednika u Srbiji generala fon Šredera iz jula 1941. godine da građani Beograda organizuju čuvanje pojedinih ulica. Sličnih primera poveravanja odgovornosit za čuvanje bezbednosti građanima je bilo i u drugim delovima Srbije. U izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova o raznim vrstama prinudnog i dobrovoljnog rada od 24. septembra 1943. godine govori se o stanovnicima koji svakodnevno po celoj Srbiji obavljaju obavezan kuluk čuvajući pruge i puteve i radeći na utovaru i istovaru za potrebe Vermahta. Broj ljudi angažovanih na tim poslovima nije bio poznat, a u jednom nedatiranom dokumentu iz druge polovine 1943. godine je procenjen na više od 10.000. Iz izveštaja Okružnog načelstva u Leskovcu saznajemo da su kulučari bili zaposleni na seči drva (inače čestoj aktivnosti – kako za potrebe nemačkih, tako i srpskih nadleštava) i čuvanju telefonskih i železničkih linija. U jednom drugom izveštaju se kaže da je svo sposobno stanovništvo po potrebi pozivano »na razne neplaćene kuluke – radove po naređenju nemačkih i naših vlasti«. Jedan izveštaj okružnog načelstva iz Požarevca izveštava o svim vrstama kuluka: na izgradnji mostova, popravci opštinskih puteva, kod nemačkih vlasti i kod Organizacije Tod (za platu). Iz nekih izveštaja vidi se takođe da je deo kuluka trebalo da bude plaćen. Iako se u ovom konkretnom slučaju ne vidi kada, koliko i od koga – treba pretpostaviti od strane okružnih ili sreskih vlasti.

Pored bezbednosnih zadataka, tokom okupacije uvedene su i nove vrste kuluka koje su direktno služile okupatorima. Tako je u Beogradu osnovana Radnička pripravnost (Arbeiterbereitschaft) koja je trebalo da po potrebi obavlja radove za Vehrmaht. Obveznici su radili po nekoliko dana mesečno samo za potrebe Vehrmahta. Hranili su se o svom trošku. Obveznici Radničke pripravnosti su mogli da nađu zamenike kojima bi platili da odrade njihovu radnu obavezu. Nadnice za takve zamenike su bile srazmerno visoke tako da su samo imućni sebi mogli da priušte takav spas od prinudnog rada. S druge strane, ovakav način zarađivanja je ubrzo postao način izdržavanja dela siromašnih građana. Vlasti ovome nisu stavljale prepreke, tako da su isti zamenici kasnije mogli da zamenjuju druge obveznike. Nisu svi, međutim, mogli da plate zamenika, a nisu svi ni bili spremni da rade besplatno. Zato je beogradskim obveznicima početkom 1943. godine zaprećeno prinudnim radom van Beograda ako se ne jave kvartovskim vlastima. Od 1943. kulučili su i beogradski opštinski činovnici. Bilo je predviđeno da oni rade po tri dana, a u slučaju neodazivanja zaprećeno je kaznom po Uredbi o obaveznom radu i slanje na prinudni rad van Beograda. Izgleda da je sa slabljenjem okupacione vlasti oslabila i disciplina kulučara, tako da im je početkom 1944. godine uz pooštren nadzor, zaprećeno kaznom prinudnog rada u trajanju od čak tri meseca.  Kuluk kao oblik prinudnog rada je postojao i u Banatu, iako ga je i tu na osnovu svedočanstava oštećenih ponekad teško razlikovati od drugih vrsta kraćeg ad hoc prinudnog rada. I tu je već u januaru 1943. zaprećeno prinudnim radom u slučaju neodazivanja na kuluk. Postojao je i kuluk kolima, koji nije bio plaćen. Karakteristično je da su Nemci bili pošteđeni ove obaveze. Kazna za neotkupljivanje obaveze kuluka na vreme je mogla da bude prinudna naplata, a za neodazivanje na kuluk, prinudni rad (onako kako su ga tumačile okupacione vlasti).

Iz jednog poziva na kuluk u Beogradu iz septembra 1942. godine vidi se da u pojedinim slučajevima tokom okupacije, zamena nije bila moguća. Predsednik beogradske opštine Dragi Jovanović, to je objasnio ovako: » Zamena ovog rada neće biti mogućna i nije dozvoljena, jer bi to bila uvreda za onoga koji je na rad pozvan. To istovremeno znači ako bi se zamena dozvolila, i uvredu prema svome sopstvenom narodu kome smo dužni i obavezni svi da služimo.« Bio je ovo svojevrstan demagoški trik usmeren na to da se stanovništvu ukaže na to da vlasti ozbiljno rade na izgradnji »narodne zajednice« u kojoj bi klasne razlike bile prevaziđene. Kao i u mnogo čemu vezanom za razne oblike prinudnog rada, i ovakav način izgrađivanja »narodne zajednice« je preuzet iz Nemačke. Budući da je praksa kulučenja gradskom stanovništvu i u drugoj godini okupacije još uvek bila tuđa, uz pretnje novčanim kaznama od 200 do 4.000 dinara, zatvorom u trajanju od jedan do dvadeset dana, a u težim slučajevima i prinudnim radom u istom trajanju, bilo je potrebno primeniti i propagandu. Tako je Dragi Jovanović isticao da će se raditi samo jedan dan u mesecu, ili čak ređe, na »humanim i socijalnim« poslovima, kao što je prenošenje ogreva i hrane za sirotinju ili odbrana od elementarnih nepogoda. On je zaključio da to »nije prinudan rad, ni nešto što ponižava, već […] najuzvišenija služba zajednici.«

Da to nije baš uvek bilo tako pokazuje primer seljana Begaljice koji su se u februaru 1942. godine žalili ministru unutrašnjih poslova da su po nalogu predsednika opštine tokom cele zime besplatno gurali vagone uglja za privatno preduzeće Rudnik uglja milionera Bože Davidovića. Iako su čuli da je novac za njihov rad dostavljen, on im nikada nije isplaćen, tako da su zapretili da će otkazati poslušnost. Istraga koju je po nalogu ministra sproveo okružni načelnik u Grockoj pokazala je da je žalba većim delom bila osnovana. Seljaci bili plaćeni za konkretan rad obavljen na dan kada su poslali žalbu, ali ne i za to što su ranije po nalogu bivšeg v.d. sreskog načelnika Živana Đurića gurali vagone s ugljem od rudnika do električne centrale, mlinova i »Diris«. Navodno su za taj rad namerno određeni siromašni da bi im se pružila prilika da nešto zarade. Iako nisu radili samo za privatnog poslodavca, budući da novac nisu dobili, ipak se radilo o zloupotrebi poverenja koja je rušila verodostojnost vlasti i rada za javne potrebe.

Teškoću pri proučavanju fenomena kuluka ne predstavlja samo prilično oskudan broja izvora, već i činjenica da oni nekad mešaju kuluk sa drugim oblicima prinudnog rada, odnosno ne prave razliku između kuluka i služenja roka u Nacionalnoj službi za obnovu Srbije (o kojoj će kasnije biti reči). Ta činjenica, međutim, ukazuje na to da kuluk zaista zaslužuje da bude uvršten među različite oblike prinudnog rada. Komunistički partizani su pokušavali da pretnjama spreče obveznike da se odazivaju na kuluk, budući da je on direktno ili indirektno koristio okupatoru. Ovo pokazuje da ni oni nisu pravili razliku između kuluka i drugih oblika prinudnog rada u korist okupatora, koje su takođe ometali.

Previous Section | Content | Next Section